Take away poem ili Kastelove pesme za poneti

Šetam Ljubljanom poznatim stazama. Teško mi je.

Uvek mi je teško kad prolazim istim mestima. Sama. 

Od Dolenjske ceste, preko Grada do pijace, potom do mestnog trga i naravno pozdrav Prešernu. Okamenjenog pogleda gleda u Juliju i smišlja  nove sonete. 

Gužva, gomila bučnih turista čavrlja na španskom, Rusi standardno veseli, Italijani svadjalački raspoloženi, sklanjam se u stranu i skoro sapletem. O malu klupicu. Sednem. I baš kao i Julija i ja skamenjenog pogleda gledam u stranu.  Neki momak  samo gleda i ćuti. I opet gleda. Skrenem pogled, on blago rukom okrene moje lice i nastavi da me gleda. 

Uzima azurno plavi komad kartona, veličine razglednice, i stavlja u staru pisaću mašinu koja je na klupici pred njim. Nešto kuca, opet gleda, tipka… I potom mi pruži, stihove.

Čitam i grozničavo prevodim, reč po reč, stih po stih, i jedna suza skliznu.

Ovaj momak, dečak skoro, više je video u mojim očima u ta kratka dva minuta, nego mnogi godinama unazad.

Poklonio mi je moju ljubljansku pesmu za poneti.

Waiting for life to happen

before my blue eyes,

getting somewhere else,

further from here,

closer to you maybe,

I am still deciding

wich way to go,

what path will lead

to this place I crave to be

deep inside me,

and show,

all I wanna share right now.

……

Daniel Le More, putujući na svom biciklu od Barselone ka Tbilisiju, zaustavio se danas na Prešernovom trgu u Ljubljani. Turistima piše pesme razgovarajući i saznajući šta vole, o čemu maštaju, šta ih raduje i to pretače u pevljive rečenice. Iz svežnja kartončića u bojama spektra svakog pita koju boju želi. I natipka pesmicu. Tako skupi za noćenje i put do sledećeg gradskog trga. 

Mene nije pitao ništa. Samo je gledao, izvuko azurno plavi papir  I napisao. Pesmu. Meni. O meni. Darivala sam ga sitnom novčanicom, dovoljno za sendvič i kafu , a potom  iz tašne izvadila knjigu. Moj izdavčki prvenac. 

Grebene sam nosila da darujem nekom drugom. Pesniku iz Ljubljane, s kojim  već par dana  pokušavam da stupim u kontakt i uručim mu poklon. Ali ništa nije slučajno. I potvrdjuje se ono staro, nije kome je namenjeno, već kome je sudjeno.

Grebeni su završili u Danijelovom naručju i započeli svoj put ka Gruziji.  Jako se obradovao. I tražio da mu pročitam jednu pesmu.

Nasumice sam otvorila:

Zvala me

iz bezdanica morskih,

njeni sveštenici i svita u zbijegu.

Ali, bio sam samo rimski pisar

zadužen da njeno ime

iz svih biblioteka carstva

izbrišem vatrom

ili prekrijem kokosovim mlijekom.

U uglu dečakovog oka nešto je zaiskrilo.

U pravim su rukama.  Grebeni od kostiju. 

Sretan im put. 

I pesmama i putujućem pesniku.