Tamara

Čega se sećam? Šta pamtim iz vremena kada sam bio prepun snage... Samo sranja, gomile sranja koje se iz dana u dan uvećavalo, postajalo nesnosno. Tamo negde je rat, tu blizu, ako napregneš uši možda možeš čuti granate, pucnje. Ako razbistriš pijani pogled, šta ćeš videti , leševe, kolone ljudi koje beže, tamo ili ovamo...

A ulice, bile su „vrele“, mrtvi su prestali da se broje u miru, kako odvratno, mir... Koji kurac mir, koja kurac država gde kolo vodi talog, ološ pokupljen po raznim jazbinama i... Ološ koji je postao „elita“, sa lancima oko vrata, ogromnim pištoljima za pojasom trenerki. Ološ u besnim vozilima sa značkama službi. Svet, koji nisam sanjao da može postojati.

One koje sam voleo, nema ih! Pobegli su glavom bez obzira, poginuli su, podigli ruke na sebe ili samo nestali. Rupa koja je imala manje ljudi od šest cifara, postala je džungla gde bi se izgubio, nestao. Privid, privid je bio da živim u ogromnoj prostranoj džungli načičkanoj gomilom i, kako smešno zvuči, putovanje s jednog na drugi kraj džungle ličilo je na putovanje kroz vremenske zone, kroz čitav kontinent. I da, mogao si u lutanju zaboraviti na vreme, zalutati, ne stići.

Raspadao sam se. Ličio na kost i kožu, bez želje da bilo šta učinim sa sobom. Posao i nazad u svoju rupu, skriven, a ako bi se našla neka flaša žestine, jeftine rakije kao dar, da se opijem kao svinja i što pre zaspim. Da, i gore od toga, u retkim...možda bih uspeo da skupim za džoint, dva. Sav moj svet, putovanja između pijanstava i poroka.

Prećutno, kao da smo se dogovorili, ko? Mi, prijatelji, iluzije, neki nekada ljudi, kao da smo napravili dogovor da nećemo se susretati, da izbegavaćemo jadne, ponižavajuće poglede jedni drugih... Lagali smo ćuteći, da čekamo neko vreme koje će se vratiti kao nekada. Laž, i to je laž, kakvo crno srećno vreme. To za čim smo žudeli, bila je laž i iluzija, mladost, ali i ta laž bila je bolja od svega čemu smo bili svedoci.

Dorćol, ili tako nekako, zvala se rupa zvučnog imena. Trošna kuća u centru grada skrivena iza neke stare napuštene kuće... „Raj“ za nas alkose, jeftina žestina i za siću se moglo dobro opiti. Nema u tim pijanstvima uživanja, to je prizor trke da se naliješ, to je slika jeftine samodestrukcije kojoj pripadaš u jednoj noći, do neke sledeće kada ćeš ponovo imati za celovečernje pijančenje. Između brojiš dane, pamtiš prethodno i sanjaš nedodirnuto.

Izbegavam gužve, a kada se nadjem okružen trudim se da me što manje ljudi dodirne, gurne, gade mi se dodiri pijanaca poput mene, iskolačene oči, mucanje dok pričaju priču koju nikako ne mogu da završe ili još gore, ponavljaju je ispočetka. Mrzim onu lažnu srdačnost, rukovanje koje traje gde popizdiš i istrgao bi ruku. Sve mrzim, ali dolazio sam u tu rupu. Bila mi je potrebna posle dugog odsustovanja iz svog života.

Dolazio sam i... Ona je bila tu. Drugačija, divlja, razuzdana, ali uvek u pravom trenutku znala je da zaustavi taj korak, dodir nekog besprizorca koji bi pomislio da ima pravo na nju zato što je bacao turu za turom.

Osmehnula mi se jednom. Onako tužno, kao da pogledom govori otkuda i ja i ti ovde. I odlutala bi.... Ali bio je znak. Obostrane potrebe.

Znam da sam bio mnogo pijan, toliko da nisam mogao stajati. Glavom sam se oslanjao na zid da ne padnem, dok sam pišao po pantalonama. I glava me je bolela, povraćalo mi se od pomešanih pića, i samo sam želeo da nesnosni bol prođe i da nastavim, da se usvinjim i ...

Nisam ni osetio dodir, ali osetio sam jak ugriz levog uha od koga sam poskočio. Pomisao dok sam se okretao da vidim koja je to budala kojoj ću zviznuti...

„Šta je, uplašio si se...“ osmehnula se. „Tamara...“, pružila mi je ruku.

„Mislim da ti nije mesto ovde i sada... I ...“

„Ne seri. Htela sam da te na prepad ulovim. Slatka si, pijana svinja...“ odjednom poče se smejati zarazno. „ Daj, koji ti je kurac, opusti se... Nisi mi rekao ni ime.“

 „Martin.", pokušavao sam da izađem iz toaleta.

„Frajeru kuda. Plašiš se, neću te silovati, stani. Vidim ja, ti si kulturan klošar, nisi kao ona bagra tamo... Stani, hajde povuci dim, opusti se. Nemam momka nećeš dobiti batine, ja neću vrištati. Koji si ti debil, zbunjeni dečak, postideo se.... „

Tamara. Otreznio sam se i... Ne sećam se te noći, nje se se sećam, nisam je zaboravio. Neko vreme provodili smo za šankom, neko duže vreme i onda, nestala je. Kao i mnogi što su nestali. Ali nije otišla kao... Ostavila je pismo konobaru. Zapečaćeno, iscrtano srce, otisak usana, valjda znak da nešto je bilo slično ljubavi, makar i bledoj.

Pismo, ne, nisam ga otvorio, ne volim da čitam pretpostavljeno. Nije potrebno čitati ispisane redove koji u nekoliko minuta čitanja mogu da stave vreme koje je trajalo. Ne volim banalno, srceparajuće, ne voilim objašnjena, pretpostavke i šta bi bilo kada bi bilo.

Ili ne volim opisanog sebe i sećanja, jer ona nisu život. Nisam pismo odmah bacio. Stavio sam ga u džep, nosio ga danima, pravilo mi je društvo u usanljeničkim šetnjama. Bacio sam ga kada sam shvatio da je preslikana, ponovljena priča...

Autor Vladimir Radovanović