Terapija

Uvek se setim reči moje divne Ištar:
- Pusti je, ona je takva mora stalno nešto novo da proba, istražuje, raduje se trenutku nastajanja, učestvuje u igri i naravno, ako može, i pobedi.
- Znam, ali sad je baš zagrizla, bojim se povrediće je. Zapravo, povrediće sama sebe. A te rane bole najviše.
- Neće, ne brini. Seti se pisanja ikona. Kad je stigla do prve izložbe, napravila je i to je to. Napustila. Potom ples. Probala, videla da ume i idemo na drugo nešto.
- Dobro, razumem, ali nije baš tako površna, vidi šta radi s jogom.
- Da, ali to je terapija, način života, beg od inekcija, bolnica, mrtvila svuda oko nje. Ona voli život.
- Šta je onda sad ovo s pisanjem?.
- Terapija, takodje.

Pokazala je da ume i može, sad je pitanje da li će nastaviti ili ne?

Bilo je u medjuvremenu i planinarenja, čuj planinarenje po Moroviću, tamo svi idu radi srnetine i dobrog provoda, Šid, Sava i kupačice su uzgred.A ona bi da ih gleda ceo dan makar u usta ništa sem vode ne stavila. Zatim predavanja i pomaganja mladima. To je njeno poslanje. Učiteljica, ali ne ona sa prutićem u ruci i naočarima na vrh nosa, kao njena Jovana, već ona dobra, skoro kao vila koja svojim štapićem čini čaroliju. Da reči, slike, note postanu stvarne. Oboje se najlepšim nijansama i zaigraju u dečjem srcu. Otud i naklonost ka mladima.
Uvek je mrzela lap top i posao za poneti. Sad se ne odvaja o njega i stalno nešto kucka.

Eto rekoh ti, to je to….
Terapija pisanjem.