Trik je u triku (devetnaesti deo)

Slučajno sam naleteo na jedinog muškarca na ovom fakultetu. Nažalost, njemu sam morao da priđem i ispostavilo se da je to kandidat. Na isti način kao i sa Ružom, predstavio sam mu plan i bio je toliko bio oduševljen da je tripovao da će uskoro postati novi Horejšio. Šta god ga je činilo srećnim.

Sledeća kandidatkinja je bila sa čiste biologije. Zvala se Ćelija. Uleteo sam ponovo u zgradu u kojoj sam bio. Izgleda da je imala ispit. Naravno, sačekao sam.

Zamišljeni putnici tumarali su unaokolo. Pušio sam pljugu ispred ulaza i posmatrao izgubljene, dugokose ratnike i devojke u kožnim minićima. Njihov jedini cilj je bio gutljaj piva uz prirodu, razmišljanje uz sunce i cmakanje uz zavidne poglede. Život ih nije milovao. Kao otpadnici, sedeli su po ćoškovima, nikoga ne uznemiravajući, no i dalje su bili smatrani narkomanima i jedinim probisvetima koje ovaj grad ima. A ja, koji duvam i ne izgledam nimalo kao oni, prolazio sam kao najfiniji dečko u autobusu. Niko nije ni želeo da pomisli da dečko sa normalnom frizurom i izlizanom majicom može da bude sličan tim najgorim bićima. Ali zašto njih napadaju? Gde je taj njihov bunt koji ih vezuje za muziku koju slušaju? Zašto se stide svog postojanja zbog pukih rečenica nekih idiota? Zar nije ta rečenica dovoljna da bi proizvela mržnju u njihovim srcima? Ne, izgleda da nije. Ne slušaju oni muziku da bi njom promenili nešto. Muškarci se oblače u crno zbog devojaka i to će uvek biti jedini razlog našeg funkcionisanja. Sve što je muškarac sjebao, uradio je to da bi jebao. Izvinite na psovanju, osetio sam rimu u srcu i morao sam da je prenesem. U svakom slučaju, jedini razlog je prihvatanje. Najveći strah je strah od odbacivanja. Od masovnog upiranja prsta u tebe i govorenja raznih tebi mučnih reči. Da, i zbog toga oni se vezuju u subkulturu ne znajući da nije poenta staviti crnu majicu sa aplikacijom benda, uske farmerke, teksas jaknu sa prišivačima bendova i, naravno, starke. Zašto bi ljudi morali da znaju šta ja slušam? Nisu u pitanju ljudi, već devojke... Samo što niko ne želi da prizna. Svi su u fazonu to je vrhunska pesma i tako to, verujem ja da oni vole tu muziku i da ih ona pokreće, samo idiot može mrzeti tako lepe stvari, ali sopstveni individualitet, sam protiv svih, gde je to nestalo?

Zašto vuk ne bi mogao da pojede prasiće, za promenu? Subkultura koja ne podrazumeva granice, već slobodu. E, to je poenta. Ne da su svi isti, nego baš suprotno, različiti, ali da ih i ta različitost spaja. I kada ih ljudi vide, da ne kažu „Vidi ove metalce ili rokere“, već „Vidi Milana, Žiku, Peru i Stevu“, svaki od njih je čovek za sebe, a zajedno su jači i uvek će biti. Ova misao mi je prolazila kroz glavu dok sam uvlačio poslednji dim cigarette, nadajući se da se ispit završava i da ću napokon moći da se vidim sa onom zanimljivom devojkom. Ispred učionice stajala je jedna devojka, vidno uznemirena, kojoj sam prišao i upitao je da li zna ko je Ćelija, na šta je rekla da je to ona i, nakon zanimljive manipulacije, odreagovala je slično kao i prethodni kandidati, što mi je govorilo da sam bio dovoljno ubedljiv.

Došao je trenutak da uručim poslednji koverat. Na njemu je pisalo Jelena. Poznato mi je delovalo to ime i prezime, dok nisam ukapirao da je, u suštini, to ona devojka sa kojom je trebalo da se nađem. Pogledao sam na sat, došlo je vreme da se stvorim ispred ulaza i da vidim da li me je ispalila devojka kojoj sam nameravao da uručim poslednje pisamce. Nakon deset minuta neisplative agonije, pojavila se nasmejana i potrčala da me zagrli. Osetio sam se čudno, iznenađeno štaviše, no morao sam da odgovorim na njene pokrete, tako da sam i ja nju zagrlio. Nakon deset sekundi pustila me je i izgovorila:

„Jesi li pronašao te ljude?”

„Skoro pa jesam. Ostao je još jedan koverat.”

„Šta je sa njim?”

„Sad nameravam da ga predam.”

„Kome je namenjen?”

„Dotičnoj Jeleni A. Mislim da je poznaješ, ide na hemiju...”

„Meni...”

„Ne, meni! Izvoli, ja predstavljam državu i uručujem ti ovaj koverat u kome sve piše i nadam se da ćeš pročitati i odazvati se.”

„Čuj, verujem da koverat i nije potreban.”

„Pročitaj ga ti, za svaki slučaj. Gde ćemo?”

„Ilegala, da li si bio?”

„Iskreno nisam, odvedi me.”

„Pođi sa mnom”, izgovorila je i odjednom smo se našli u knjižari Plato.

Miris nekadašnjih knjiga u blagom raspadanju krasile su ovaj nezanimljivi deo knjižare. Najviše ljudi stajalo je pored odeljka za horoskop. Izgleda da im je sudbina baš terala inat, nažalost, svi oni su imali nade da će neki tamo idiot u odnosu na zvezde da im kaže koju reč blagostanja ili bar da pogodi u kom su stepenu nervoze. Da li je ćelavost prošla ili tek dolazi? Na kraju krajeva, ta mogućnost je bila jedina koja je vredela.

Prolazili smo pored polica sa knjigama iz filozofije i sociologije koje su godinama skupljale prašinu, iako jedini filozofi, u suštini, obitavaju samo dvadeset metara pored ove knjižare. Njihova shvatanja ne podrazumevaju nova izdanja starih knjiga. Žuti komunistički papir na srpsko-hrvatskom jeziku im je više godio. Želeli su da osete miris bratstva i jedinstva dok papir ne budu zamenili ekranom.

Metalnim stepenicama silazi se u kafić za studente po imenu Ilegala. Oblaci dima, isparavanje čajeva i kafa, pregršt studenata u svojoj dnevnoj pozi bunta protiv svega, ali samo u vidu govora. Neki su učili, neki su plakali, neki su učili o plakanju, dok su drugi pušili, treći su pili. Svako je bio na nečemu. Mladež se kontrolisala, poenta je uvek držati ih slepe. Ubaciti ih u mašinu, pokazati im da je razvrat i blud nešto sasvim normalno, a da su svi ostali, u suštini, idioti. Samo da bi mladi u svom tom razvratu izgubili sopstveno ja i u moru neukih likova ostali tantusi koji su vladajućim koncima najpotrebniji. U tom slučaju, njihovi pokreti stopostotno deluju na nas, bez mogućnosti odričnog odgovora.

Gledao sam sve te razjarene duše koje čitaju knjige sa petokrakama, uzdajući se u prošlost, a ne u ono što će biti. Njihova deviza je nestati u besnilu, a zar ne treba bes da te inspiriše?! Nemoguće je napisati delo koje već postoji a oni, koliko ja vidim, konstantno pokušavaju da naprave svoju verziju Proklete avlije, kao da ne znaju da je to već izmišljeno i da treba ići dalje.

Donji deo Ilegale bio je za nepušače, što je svakako podrazumevalo da u tom delu niko nije sedeo. Široka prostorija, podeljena na tri dela sa tri vrste različitih stepenica koji su vodili ka gornjem delu kafića koji je bio otvoren za sve vrste poroka. Na krajevima, daleko od šanka, skupljali su se ljudi koji su pušili buksne. U hladnim zimskim časovima, ovaj kafić bio je jedina mogućnost. Čak se i konobar slagao sa tim, koliko sam ja primetio.

U srednjem delu gornjeg dela sedeli su ćelavi momci sa Hitlerom na grbači. Pankerska deca koja su svojim ponašanjem nervirala do te mere da je par puta nastala opšta šorka, baš zbog njih, gde ih je dosta povređeno, a i nekoliko lica je izbodeno. Prekoputa njih, isto na središtu sedeo je podmladak neke stranke i žustro su raspravljali i sastančili. Pravili su akcije u ovom kafiću. Anarho sindikalne i komunističke organizacije, koje su bile tu za vreme bilo kakvog protesta, čisto da bi dodatno uzbudili raju, ipak to im je bio posao.

Primećivao sam stalno da se na svakom studentskom okršaju, protestu, ma ne mora ni studentski da bude, pojavljuju isti ljudi koji sve to organizuju. E sada, ili su toliko besni na sve da moraju stalno da se bore protiv sistema ili su jednostavno sistemski pijuni koji na svakom važnijem skupu, dok organizuju ljude, takođe, kontrolišu postupke i ne dozvoljavaju sebi da se rasplinu do te mere da nešto i urade. Poražavala me je ta činjenica koju sam shvatio, ali ja sam već dotakao razvrat i blud, mene nisu morali ništa da pitaju, iskreno, ni sam ne znam kako bih im odgovorio.

Prošli smo kroz prve stepenice, odmah pri ulazu, seli na improvizovanu fotelju. Uživali smo posmatrajući šta se dešava u okolini; no, najveća enigma se nalazila u nama.

Stefan Megić