Trik je u triku (kraj romana u nastavcima)

Ništa iz okoline ga nije opterećivalo. Žurio je ka Slaviji, dok mu je mozak prerađivao informacije koje nije mogao ni da zamisli. U istom trenutku upoznao je oca i saznao je da je on taj famozni očuh o kome je Jelena tako žustro pričala. Izgleda da su imali mnogo toga zajedničkog. Poražavala ga je činjenica da je sve što mu se loše dešavalo za celog života, u suštini, krivica jednog čoveka koji nije prestajao da ga razočarava. Iako je bio povređen u dubini duše, snaga, za koju nije znao odakle mu, držala ga je pribranim i mirnim. Naravno, onoliko koliko je mogao da bude.

Prekoputa Akademije 28, velika drvena vrata krila su cilj do kog je želeo da dosegne. Trčećim korakom, preskačuući po tri stepenika uspeo se do Pere i odjednom uleteo u njegov otključani stan. Retko se dešavalo da je Perin stan bio otključan, osim ako nije nekoga očekivao. Izgleda da je u tome bila caka. Sedeo je na fotelji sa belim meblom i osmehnuo se pri Stevinom ulasku. Cerekanje koje se pretvorilo u iritantni podsmeh zbunilo je Stevu koji je očekivao malo setniju atmosferu u Perinom stanu.

„Šta je smešno?“ upitao je na ivici nerava, dok je Pera pojačavao intenzitet smeha do te mere da je postalo nesnošljivo. „Što se smeješ? Zar je smešno to što sam bio u zatvoru?! Što su tebe skoro ubili i što su nam sve pare uzeli?! To je smešno, zar ne? ’Ajde da se smejemo obojica onda, hahahahaha!“ na silu je pokušavao da podražava Peru, no njegov smeh je stvarno bio previše izveštačen.

„Naravno da je smešno! Smejem se zbog toga što sam bio u pravu! Ponovo sam uspeo da nadmudrim sve, uključujući i tebe!“

„Ma ti si debilčina i za sve si kriv! Ko me je terao da te slušam uopšte?!“

„Misliš zbog ovoga sam debilčina?!“ izvadio je jednu aktovku punu novca. „A ovoga?“ druga je, takođe, bila pored njega. „I naravno, ovoga“, dodao je i treću pored prve dve! Steva je sve ovo posmatrao sa mislima da je još uvek u zatvoru i da sve sanja. Sigurno je to bilo, pomišljao je dok je gledao novac kako se presijava u ružnim tašnama od zmijske kože. Štipao se po rukama, trljao je oči, na sve načine želeo da prekine ovo magnovenje, no jedino što je ostalo je čekati trenutak buđenja. Ili uživati u snovima... Nekoliko trenutaka kasnije, nasmejao se i tihim tonom izgovorio: „Kako?“

„Sve je bilo previše prosto. Sećaš li se tvog razgovora sa njim kada je rekao da te poznaje i kada je, takođe, rekao da izađeš iz priče da ne bi bio ubijen ili tako nešto? Meni se to spremalo, tako je rekao, sećaš se. Pomislio sam, koje su mogućnosti koje bi mogle da se dogode? Kada bi on mogao da nas napadne?! I sam znaš da je crni audi njegov, u suštini, i da je u svakom trenutku to mogao da uradi. Ali ne, njegov cilj nije bio da nas spreči da odradimo sve što smo planirali, već da nas pokrade pri obavljenom poslu. To je bila jedina realna mogućnost koja mi je padala na pamet. A kada će to da uradi nego pri primopredaji, kod Toze. Zbog toga što sam uradio domaći, morao sam nekako da nas spasim iz tih niti kojim nas je ta osoba uvijala kako je vreme prolazilo. Napravio sam foru. Nisam odneo kod Toze pravi novac, već falsifikat, obične papiriće samo što sam na vrhovima stavio desetak pravih novčanica čisto da bi ispalo verodostojnije. A, u suštini, sve ostalo sam ostavio kod kuće! I zagrizli su mamac, uzeli su lažni novac i ubili Tozu i Tarzana i time nam dozvolili da se povučemo iz posla. Naravno, to nije moglo biti sve, zbog toga što bi on svakako saznao šta smo mu uradili i nakon toga bi nas verovatno lišio života. Morao sam da mu preokrenem misli. Pozvao sam pandure dok sam ležao iskrivljen, znajući da će mu to skrenuti pažnju sa novca na tebe. Dok si ti bio u zatvoru, on je, ne gledajući novac, pokušavao svim silama da tebe izvuče. Ipak je on uzoran otac, zar ne? Da, i to sam saznao. Kada ga je Jelena pomenula, morao sam da se raspitam o tom očuhu, koji je delovao, iz njene perspektive, krajnje zastrašujuće. I došao sam do informacije koja ga je odala. Mutna je on osoba, prepametna štaviše, ali nedovoljno da bi mogla bilo šta da uradi. On je čovek koji ima mnogo veće ciljeve od bilo kog običnog smrtnika u ovoj zemlji. Sve je on ovo uradio da bi dokazao da je glavni i da i dalje kontroliše sve što se dešava u okolini. Klasična borba za prevlast, samo na mnogo većem nivou. Sad verovatno besni zbog toga što smo ga zajebali, ali veruj mi, ništa taj neće uraditi! Sjeban od strane dva klinca, to bi ga doživotno zakopalo, a to u njegovom poslu i nije baš pohvalno. Smatrali bi ga idiotom i sve što je do sada uradio palo bi u vodu. Tako da smo mi slobodni, za sad!“

Steva je zabezeknuto sedeo, slušajući priču koja je imala toliko fantastičan ton da je u nekim drugim dimenzijama stvarno bila nemoguća. Iskreno se nadao da se neće probuditi!

„I uspeli smo! Stvarno smo uspeli! Ja ne mogu da verujem! Uspeli smo! To!“ srećno je Steva skakao po stanu, praveći razne grimase i pokrete koji je trebalo da označavaju esenciju sreće u njegovom životu. „Čekaj, koliko sad ti imaš tu?“

„Isplaćao sam studente i pritom svakom od njih platio na najprestižnijim fakultetima sve godine, kada se sve izračuna, dobije se oko osamsto hiljada...“

„Evra!“

„Da, da!“

„Šta ćemo sa tim parama?“

„Mislio sam da odemo na Jamajku, kupimo kuću i uživamo!“           

Prvi januar, rani jutarnji časovi.

„E brate, daj mi da iscimam“, sedeo je Steva na plaži, tražeći buksnu koju je Pera već nekoliko minuta držao kod sebe. Kupili su vilu na Jamajci za polovinu novca, ostatak su trošili uživajući u čarima rastamanskog života. Nova godina je prošla u uživanju, napravili su preveliku žurku u kući i trenutno su ležali, odmarajući se od prevelikog bančenja prošle noći.

„E’o brate“, dok je Pera pružao zapaljeni džoint Stevi, prišao im je jedan izgubljeni belac.

„Koliko je do jaja videti Srbe na Jamajci! Ja sam, brate, Baron“ izgovorio je muškarac, vidno mršav sa velikim plavim kesicama ispod očiju.

„Baron, a! Vidi ti to, koje su šanse da naletimo u ovoj pički materini na Srbina?! U to ime, popuši buksnu sa nama.“

„Jok ti ćeš“, ugrabio je iz Stevinih ruku komad koji je bio već pri kraju i, kao da su mu poslednja pluća, iscimao do samog flopa.

„Hvala vam, ljudi, znači, u poslednje vreme sam baš u kurcu!“

„Što brate?“

„Ma brate, došao sam ovde iz Srbije početkom avgusta i nikako da skupim keš da se vratim. A niko ne zna da sam ovde. Jedva preživljavam, care! Klasično sam se bahatio.“

„A kako si stigao ovd?“ upitao ga je Pera, duboko zagledavši se u njegove oči koje su bile u obliku crtica, do te mere spuštene.

„Ma ne bi verovao koja spika! Hodam ja tako, brate, raspadnut, niko me ne jebe ni pet posto i ti fazoni. Prolazim Manježom navaren kao bulja. Sećam se, pušili smo neku prskušu, care, ako nije prskana, pajdom dajem glavu! U svakom slučaju, prolazim ja tako i dolazim do neke klupe na kojoj se presijava nešto. Ja u fazonu tripujem sigurno, ali morao sam da priđem, kad ono jebeni koverat, a u njemu pedeset soma! Našao sam neku štelu da odem do Jamajke za trideset soma, ali nijednom nisam razmišljao o povratku. I tako, pukao sam ostalih dvadeset soma ovde i sad sam bez prebijene pare! Reci, matori, hodam tako i naletim na pedeset soma, to se ne dešava!“

„Stvarno“, zainteresovano je izgovorio Pera. „Našao si pedeset hiljada u Manježu, u koverti“, ustao je i krenuo ka Baronu...

Deseti januar, negde oko podneva.

„Da li si morao da ga prebiješ na mrtvo ime? Koji je tebi kurac?“ Steva je nadrkano vrištao dok je Pera umorno gledao u pesak koji je morao da napusti.

„Iznervirao sam se, care!“

„Da, bravo! Zbog tebe su nas uhapsili, pa smo morali da damo pregršt novca da bi nas pustili na slobodu. I sada nas izbacuju iz zemlje i zabranjuju nam ponovno vraćanje, pritom nam otimaju sve što smo stvorili ovde.“

„Da, baš to!“

„I pored svega, većinu novca smo potrošili. Da nije bilo novca, doživeli bismo smrtnu kaznu, ovako, za mnogo hiljada evra, izbegli smo smrt i kao golje ćemo se vratili u našu domovinu... Zbog čega? Zbog nekog idiota koji je nam je uzeo koverat, koji ga je slučajno našao!“

„Jebi ga, matori, poludeo sam!“

„I koliko nam je ostalo, majke ti?“

„Kada se sve stavi pod koren i onda pomnoži i podeli zajedno sa logaritmima, čekaj da razmislim... Petsto dinara!“

„Petsto dinara“, Steva je glasno izgovorio.

„Imam ideju, genijalna je!“

„Reci?“

„Hoćemo li na rulet?“

Tada je počeo da trči, Steva je krenuo da ga juri, a daleki obrisi čovečanstva su se vratili u normalu.

Borba protiv vetrenjača se nikada neće zaustaviti!

Stefan Megić