Trik je u triku (peti deo)

Otišli smo do čoveka, pozdravili ga i svratili do Manježa da iskuliramo. Motanje se isplatilo, gledali smo kako gradsko zelenilo pritiskaju ptice bajkovitih boja i fantastičnih glasova.

„Da li si nekada razmišljao o budućnosti?“ Pera je upitao, bez dodatka ironije.

„Na šta tačno misliš?“ pokušavao sam da ga ispratim.

„Na porodicu...“

„Zar ne misliš da je rano razmišljati o tome?“

„Rano?! Care, ja iskreno ne prihvatam norme koje nameće sistem, ali čovekova želja za porodom je mnogo veća od obične iskonstruisane institucije“, zapalio je buksnu i dodao mi je.

„Shvatam ja to – povukao je – ali mislim da je budućnost nedostižna i da je poenta razmišljati o sadašnjosti. U nekoj knjizi sam čitao o principu bebinih koraka; zainteresovalo me je, iskreno“, izgovorio sam uzbuđeno. Osećanje opuštenosti klizilo je niz butine.

„O čemu je reč?“

„Pisac u toj knjizi želi da kaže da je potrebno organizovati život od trenutka do trenutka – napravio je pauzu – zamisli da stojiš u dnevnoj sobi, a cilj ti je da izađeš iz stana. To je glavni ili krajnji cilj. Da bi došao do njega, moraš proći kroz razne faze bebećih koraka. Pisac nagoveštava da je glavni cilj uvek tu, a da su sporedni, ustvari, oni koji dovode do razrešenja krajnjeg. Na primeru, to znači da pre izlaska iz stana, prvo treba razmišljati kako ćeš doći do vrata, onda kako ćeš ih otvoriti, onda kako ćeš preći u drugu sobu. Korak po korak do ostvarenja ciljeva.“

„Ti hoćeš da kažeš – pauza – da život treba posmatrati iz scene u scenu. Zanimljivo je gledati na takav način, ali znaj da je ta knjiga koju si pročitao namenjena prosečnim ljudima, ja sebe ne svrstavam u tu grupu. Ja sam natprosečan, genije, dečak sa najvećim koeficijentom inteligencije u gradu. Moj mozak stvara deset koraka u sekundi. Dok ti razmišljaš o otvaranju vrata, ja sam već u kolima, težim ka drugom cilju. Razumeš?“

„Da, da“,  izgovorio sam zaneseno. „Hoćeš li ti nositi keš?“

„Ja ću. Biće kod mene. Ne brini se, neću trošiti“, i Pera je osećao težinu prouzrokovanu suncem i hedovima.

„Opušteno, ne brinem se ja zbog toga. Umoran sam, tebra. Čujemo se večeras za taj burek.“

„Lagano, čućemo se.“

„Oko deset!“, viknuo sam mu. Nadao sam se da me je čuo.

Svako je otišao svojim putem. Bar na neko vreme. Osećao sam se opijeno, vrtelo mi se u glavi. Setio sam se da ništa nisam jeo tog dana. Čim sam ušao u stan, okrenuo sam se ka kuhinji. Tražio sam mrvice koje bi mogle da se stave u usta; na kraju, omamljen od svega i umoran od potrage za hranom, legao sam i u istom trenutku zaspao. Sve je bilo na svom mestu, ležao sam na plaži, hladile su me crnkinje, hranile voćem dok sam gledao u nebo, pušio buksnu i pio rum, i odjednom je kućna muzika ponovo zasvirala i ponovo prekinula moj omamljeni i tek stvoreni san. Pa da, Pera, ko bi mogao drugi da bude. Iznenađen, iznerviran i još uvek pod utiscima, pohitao sam ka telefonu.

„Da?“

„E reci mi, molim te, da su pare kod tebe?“

„Koje pare?“

„Pedeset soma, care! Reci mi da su kod tebe!“

„A te pare...“

„Da, idiote! Gde su?“

„Pa... Kod tebe?“

„Toga sam se i plašio!“

„Sigurno su kod tebe... Čak si ti insistirao da ih uzmeš. Sećaš se...“

„Naravno da se sećam, samo sam se nadao da nisam bio u pravu. Dođi do Meka, odmah...“

„Nisu valjda...“

„Požuri, čekam te kod Meka“, spustio je slušalicu.

Da li je bilo moguće, razmišljao sam, još uvek na prokletoj plaži. Jebeni cunami. Prozirno plavo se spustilo niz čelo. Počeo sam da isijavam. Možda je trebalo da se namažem kremom protiv uroka. Uništava bednike. Sprečava da pozelene ispred tebe, dok nervozno zamahuju rukama, tražeći izlaz zbog pogleda. Bagra. Ostalo je sunce, da nervira prolaznike. I ja koji sam ponovo zaspao...

Izleteo sam iz stana. Svetlo je ponovo ostalo upaljeno. Ni vitraž nije menjao moju emotivnu ukomponovanost. Bio sam toliko lepo raspoložen da me čak ni gubitak pedeset hiljada ne bi ozledilo. Nimalo! Ponavljam, nimalo!

Ispred Meka stajao je, kao crevom poliven, namršteni Pera. Nije se čak ni pozdravio, morao je da zine pre toga...

„Nisu kod mene pare... Care, nema ih“, vidno je bio nervozan. Znoj mu se slivao niz čelo, dok se taksista pored nas svađao sa matorom ženom koja je htela da se vozi do Beograđanke... Eh, ti ljudi...

„Gde si ih zaboravio?“

„U Manježu... Ostali su na klupi!“ 

Stefan Megić