Trik je u triku (šesti deo)

„Bravo, kako si to uspeo?“

„Otišao sam da pišam... Završio sam i otišao... Do jebene klupe se nisam vratio!“

„Aha, ’ajde da svratimo do klupe, možda je i dalje tamo...“

„Da! Verovatno niko nije uzeo. Ja ne bih dotakao taj koverat kada bih ga video na klupi. Da pomislim da su pare unutra! Nikako...“

Zastao je. Tužnim izrazom lica izgovorio je ovo poslednje. Vidno iznerviran, koračao je ka Manježu. Došli smo do klupe, ničega nije bilo, samo je uzdahnuo i seo na nju.

„Opušteno tebra, pare nisu bitne...“ pokušavao sam da ga utešim.

„Ja sam stvarno mislio da si ti već shvatio da nije u pitanju novac! Nikada i nije bio u pitanju samo novac! Taman sam pomislio da sam pronašao kombinaciju za nešto što mi ne pripada. Priznaj, lak novac je najslađi. Onaj dobijen sa najmanje truda. Kada znaš da sistem nije nameravao da taj novac da tebi, a ti si ga svejedno uzeo i pišaš po sirotinji. A nisu siroti oni koji nemaju para, već oni koji zavise od njih, vladajućih debila. Marionete sa velikim uzicama. Poenta je nadmudriti ih...“

„Ne brini se, biće drugih prilika.“

„Ma ’ajde, batali tu priču. Gde ćemo? Daj neku ideju, dosta mi ih je više za danas...“

„Para nemamo...“

„To smo već zaključili, pređi na stvar. ’Ajde da iscimamo nekoga...“

„Tripke je na moru. Bakač! Zvaću njega.“

„Onaj šaban u šuškavcu?!“

„Da, taj.“ Posle dugog impulsa Bakač se javio.

„Halo?“

„E ’de si maćori, š’a ra’iš?“

„Ko je to?“ glas sa druge strane delovao je izbezumljeno.

„Pa Steva“, rekao sam malo tiše.

„Ko?“

„Steva! Jebote, ni glas mi ne prepoznaješ.“

„Izvini brate, nešto mi zvučnik ne radi.“

„Opušteno care, hoćeš da zablejiš?“

„Ko bleji sve?“

„Pera i ja.“

„Taj fazon... Dođite kod mene, prazna mi je gajba.“

„Ae“, spustio sam slušalicu i glasno izgovorio „Idemo kod njega gajbi.“

„Još mi samo to fali“, besno je izgovorio Pera. Došli smo do studentskog kulturnog centra, nekadašnje prestonice omladine, na tom istom mestu gde se nalazila knjižara puna zapaljivog materijala. Užas!

Španac je napokon stigao. Sedmica apeninskog porekla bila je pred nama. Na zeleni kružić staje cela ruka. Pri otvaranju ispustio je onaj zvuk puf, kao u filmovma, para je izletela. Gledao sam začuđeno, kao da me je odvela na drugu planetu. Ljudi su nemarno izlazili kao da napuštaju zatvor, a ne robotsku mašineriju u vidu konzerve. Klima je radila punom parom. Ispuštala je blagi miris piletine pomešane sa mokraćom. Zanimljiva kombinacija, nisam znao da je u Španiji ovaj miris svakodnevnica. Nedostajalo mi je truckanje, pomeranje, nisam osećao inerciju. Da nije bilo unutrašnjeg dizajna, verovatno bih zaboravio da se uopšte vozim bilo čime. Ljudi su se gledali čudno. Kao da ih je nova tehnologija promenila. Pokušavali su pametnim telefonima da komuniciraju sa tramvajem. Šteta što nisu znali kojim jezikom priča. Slali su beskrajno puta olla, ili neke fraze iz španskih serija, no ovaj Španac kao da i nije baš znao jezik postojbine. Ili je bio previše arogantan... To ćete morati njega da pitate.

Naslonjen na šipku, Pera je negodovao.

„I šta ćemo mi sada da radimo?“

„Što si nadrkan?! Smiri se“, pokušavao sam da doprem do njega, no on je čuo samo neartikulisane glasove.

„Auu! Ponovo glupa pitanja. Samo te gledam i pitam se kako možeš da budeš tako smiren posle svega što se desilo.“

„Zato što ja znam da te pare nisu namenjene nama, tako da se sve vratilo na svoje. Štaviše, uzeli smo pare koje su nam bile potrebne, zar ne? Sve preko toga je bila tvoja bahatost!“

„Nisi imao ništa protiv bahatosti dok si gledao crvene a sada, kada ih nema u vidokrugu, spustila ti se kita i krenuo si da razmišljaš. Znam kako bi zapevao kada bi ugledao taj koverat, tako da ti ne preporučujem da glumiš nekog flegmatičnog čoveka, ne ide ti. A i vređa me to što misliš da možeš da me prevariš na taj način.“

„Šta da ti kažem, ne mogu da očajavam. Tvoje žaljenje neće promeniti stvar, para više nema, to je realnost. Potrudi se da ne razmišljaš o njima, biće ti lakše. Veruj mi...“

„Da ne razmišljam i da mi bude lakše! Ti si dečko lud! Silazimo“, shvatio sam zbog čega su ljudi sa tolikom brzinom hitali ka izlazu. Ovaj tramvaj unosi negativnu energiju. Kontroliše nam misli!

Nalazili smo se kod Liona. Spustili smo se dole, zvezdarskim getom. Tihim ulicama, uvek spremnim na sve. Popeli smo se do već otključanog stana i odjednom smo se našli u minskom polju. Bez preterivanja, možda bi trebalo da upotrebim neku drugu reč koja bi mogla da opiše to haotično stanje.

Stefan Megić