Foto: 
autor nepoznat

Ulični pevač

Petak, poslednji radni dan u ovoj nedelji, a i u godini. Sara isključuje kompjuter i izlazi iz kancelarije. Pozdravlja portira na izlazu iz zgrade i kreće u snežnu bajku.

Ulice su prekrivene snegom. Mirno je, nema vetra. Pahulje svojim plesom mame osmehe na lica prolaznika. Sara podiže kragnu kaputa i brzim korakom ulazi u sledeću ulicu. Lep, muški glas privuče joj pažnju, baš kao i prethodnih dana. Zastade na tren da osmotri to tužno lice. Sklopljenih očiju peva tužnu pesmu. Njegova pojava odvlači joj pažnju pa ne čuje reči pesme. Brada prekriva, rekla bi, lepo lice. Sigurno nema više od 45 godina. Jake muške ruke govore da se ne radi o siromahu, već o čoveku koji je do skora brinuo o sebi. Ali šta ga onda navodi da sedi tu i tužan peva? Neko u prolazu je gurne i trgne je iz razmišljanja. Laganim korakom nastavi dalje, osvrnuvši se još koji put.

Došao je dan kada ljudi dočekuju Novu godinu sa porodicom i prijateljima. Ona je bila sama. I ovu, kao i prošlu Novu godinu dočekaće sama ispred televizora. Spremila je flašu vina, ispekla komad mesa i napravila omiljene kolače. Ali malo je pojela od svega toga. Odmah nakon ponoći otišla je na spavanje. Taman je zadremala, kad začu poznati glas. Skoči iz kreveta i otrča do prozora. Ali nije mogla da vidi uličnog pevača sa svog prozora. Obuče se, spakuje dva parčeta mesa, hleb, nekoliko kolača i flašu vina i izađe iz stana.

Čim je izašla iz zgrade jasno je čula svaku reč pesme. Kako mu se približavala, tako je usporavala. Šta da mu kaže? Kako da priđe? A onda je jednostavno prišla i sela na klupu. Iznenađen time, stade sa pevanjem i otvori oči. Pogledi im se sretoše. Topao pogled njegovih zelenih očiju učini da ona zadrhti. Ćutke mu pruži čašu i sipa vino. Neko vreme su tako sedeli i ćutali.

"Bila sam sama kod kuće i nisam imala sa kim da podelim vino i hranu."

Klimnuo je glavom i zagledao se negde u daljinu. Nakon prve čaše oboje se opustiše i započeše razgovor. Sedeli su dugo, pričajući o svojim životima. Tada joj on reče da je nedavno izgubio ženu koju je jako voleo. I za to je krivo sebe. Vraćali su se sa svadbe, gde je više popio. U toku vožnje izgubio je kontrolu nad vozilom i sleteli su s puta. Ona je poginula, a on je prošao sa lakšim povredama. Smatrao je da je njegov život završen. Zato je sedeo na ulici i dugo pevao. Tako mu je bilo lakše.

Pred zoru pozdraviše se i svako ode svojim putem. Dugo je razmišljala o njemu. Prijao joj je razgovor sa njim. Nakon doručka obukla se i izašla na ulicu. Tek poneki prolaznik bio je na ulici, remeteći mir prvog jutra u novoj godini. Većina je bila još u svojim kućama, verovatno u krevetu, nakon neprospavane noći.

Krenula je putem koji je noćas doveo do nepoznatog, lepog čoveka. Klupa je bila prazna.

"Dobro, sigurno spava. Ipak, tek jutros smo se razišli.", pomisli ona i okrenu se ka svojoj ulici.

Naredna tri dana namerno je prolazila ulicom želeći da ga vidi. Ali, nije bio tu.

Želela je da ga vidi, da mu čuje glas, ali nije mogla da ga nađe. Nije znala ni kako se zove, a kamoli gde živi. Sve manje se nadala da će ga ponovo videti.

Nakon proslave pravoslavne Nove godine, rešila je da detaljno pospremi stan. Otvorila je širom prozore i počela da čisti stan. Hladan vazduh brzo je ispunio unutrašnjost stana. Sara je isključila usisivač kad je začula poznati glas. Ne razmišljajući kako izgleda, da li je očešljana i kako je obučena, ogrnuta kaputom, izlete iz zgrade. Tek kad spazi poznati lik, uspori korak. Kao i uvek sedeo je i zatvorenih očiju pevao. Samo, sada mu je lice bilo sveže obrijano. Polako mu je prilazila, pažljivo posmatrajući to lepo lice puno bola.

"Zdravo.", tiho je izustila.

Naglo otvori oči i prestane da peva. Lice mu se ozari kad je ugleda.

"Nije te bilo neko vreme.... Zabrinula sam se."

"Bio sam prehlađen i sve vreme sam proveo u krevetu. A onda sam poželeo da te vidim. Ne znam gde živiš. Znao sam, kad me čuješ, doći ćeš …i eto, došla si. Drago mi je da te vidim."

"Ako imaš vremena možemo negde na čaj. Ova jutra u novoj godini su baš hladna.", nasmejaše se oboje. Sara predloži obližnji kafić. On joj ponudi svoju ruku. Oseti toplinu njegove krupne šake. Držeći se za ruke odoše na čaj. Već nakon par minuta opustiše se i nastaviše razgovor kao stari, dobri prijatelji. Mada, u očima su bile varnice koje su nagoveštavale više od prijateljstva. A on, trudio se da potisne tugu u jedan kutak srca. I dalje je pevao, ali ne na ulici, već u toploj sobi, držeći Saru u zagrljaju.

Komentari

Komentari