Viski za miševe
Šef se naljutio na Igora pre tri dana. Prijateljstva među njima nije bilo ni ranije, ali sada je Igor osetio šta je mržnja. Kao da je mesecima sve prljavo čuvao samo za njega, šef mu je izdavao naloge koji su bezbroj puta preskočeni i zanemareni. Šefova ljutnja nije bila utemeljena u postupku finansijskog policajca. Igor nije bio vredan, niti se činilo da sa izrazitim entuzijazmom pristupa poslu, ali je bio precizan i dovoljno odgovoran da sačuva svoj hleb, a do nesporazuma je došlo zbog šefovih planova u vezi sa budućnošću odeljenja. Iako nije bilo očiglednih naznaka, Igor je prva tri dana sumnjao da šef sprema mesto nekome od svojih, dok nije jutrom naišao na poglede kolega koji su na nešto ukazivali.
- Šta vam je, ljudi? Šta to znate što ne znam ja?
- Ne pravi se lud, budući šefe! - kikotanjem i tapšanjem su mu saopštili glasine koje su šefa već uveliko traumirale.
Na jutarnjem sastanku je bilo zategnuto u Igorovoj i šefovoj glavi, dok su ostali uglavnom bili veseli zbog promene o kojoj se šuškalo i koja je skoro do završetka sanjive sesije delovala realno. Svi su dobili, što se ranije nije dešavalo, dnevne zadatke pre Igora i činilo se da će budući šef biti pošteđen.
Iako su kolege očekivale da odbije da ode u kontrolu firme koju niko nije obišao do sada i čiji je vlasnik bio iz grupe takozvanih kontroverznih biznismena, Igor je preuzeo nalog i objasnio kolegenici, koja je tek dva meseca u finansijskoj policiji, kako će obaviti zadatak:
- Ne brini, verovatno će to biti višednevna kontrola. Danas ćemo samo osnovnu kontrolu, samo evidenciju dokumentacije i magacina.
Predstavili su se sekretarici. Ona je bila zbunjena, uplašena i nespretna, te je ono malo ženstvenosti iščilelo iz njenih erotskih obeležja. Onda se pojavila grupa sredovečnih muškaraca, hodajući suvereno prostorom kojim vladaju i držanjem pokazujući ko je glavni i ko ima pravo da podiže glas, da udara rukom predmete kako bi neželjeni gosti shvatili da će sledeća pesnica pogoditi njih.
Igor je podigao overeni nalog za kontrolu do visine sa koje gradski bogataš može da vidi potpis i overu, ali on je potegao opšte pitanje:
- Znate li vi ko sam ja?
- Logično je da ste vlasnik, direktor... Logično je i da nam omogućite da obavimo svoj posao... - smirenošću je još više dražio prisutne, neki od njih su stiskali usne i pravili bore oko očiju da bi izgledali odlučnije i opasnije.
Vlasnik je počeo da preti šefom finansijske policije, političarima, odanim prijateljima. Igor nije pokazivao da je impresioniran spiskom, već je opet podigao nalog i pokazao potpis pomenutog šefa.
- Dobro, izvolite u kancelariju, dogovorićemo se kao ljudi... - tajkun je nastojao da na drugi način ovlada situacijom.
- U svojoj kancelariji držite dokumentaciju? - Igorova kolegenica je sve iznenadila svojim glasom.
Igor se blago nasmejao, pogledao mladu ženu za koju nije znao da ima takvu odlučnost, i sa iščekivanjem odgovora usmerio pogled kroz prozor.
Provera i popis dokumentacije trajali su pola sata. Igor je zamolio knjigovođu da pokaže put do magacina i da obavesti glavnog magacionera.
- Ključ je kod gazde... Idem da uzmem... - duboki uzdah prethodio je prvom koraku knjigovođe i pokazao da službenik zna o čemu se radi, o prvoj ozbiljnoj kontroli za deset godina imperije.
Igor je znao da je tajkun telefonirao svima kojih se setio, svima koje je gostio, podmićivao, kojima je pomagao ili kojima je pretio, ali ga je više grejalo saznanje da je dobio kolegenicu koja će biti ozbiljna u službi i koja je već odlučno koračala pored njega.
S ključevima u ruci pojavio se sam gazda, mnogo nervozniji nego u kancelaciji kod sekretarice. U rukama je nosio svežanj ključeva, u očima mržnju prema svetu. Kako je otključao, opet je počeo da galami, da brzo korača i maše rukama kao da će nekome slomiti vrat. Igor ga je zaobilazio kao baricu na ulici, dok mu u mahanju nije povukao svežanj dokumentacije o stanju magacina. Igor se naglo isprsio i viknuo:
- Sedi dole, ošamariću te!
Iako je znala da su u prostoriji samo njih troje, žena se osvrnula, očekujući da će neko skočiti na Igora, ali se ukočila kada je videla tajkuna kako seda kao prvače posle rezila, a još više se iznenadila kada je videla da se Igor drži kao da je to uobičajena mera, kako ne diže pogled sa papira.
Sat vremena je bilo potrebno da provere stanje. Dotle je vlasnik mirno sedeo i izgledalo je da se neće pomeriti bez naredne komande. Kada su mu se policajci približili, hteo je da ustane, ali mu je Igor rukom pokazao da ostane na stolici:
- Nedostaje dvadeset šest tona brašna...
- Miševi ga pojeli - gazda je imao spremljen odgovor.
- Dvesta kilograma kafe?
- Miševi...
- I jedanaest tona šećera?
- Da.
- Dobro, pišemo, ali ako mi kažete i da su miševi popili osamsto... sedamdeset... sedam... da, baš toliko flaša viskija, u to ćemo teško da poverujemo...
- Znate... - uzdahnuo je i skrenuo pogled - i to su miševi, a neke je predvodio lično vaš šef...
U zapisnik je uneto zatečeno stanje u knjigama i u magacinu i reči vlasnika. Dvoje kontrolora se satima pre okončanja radnog vremena vratilo u kancelarije, jedva čekajući da prokomentarišu sa kolegama držanje najbogatijeg sugrađanina. U međuvremenu je stiglo i zvanično obaveštenje o imenovanju novog šefa. To nije bio Igor.
Zoran S. Nikolić