Za ono malo zrno u duši

Čovek. Nikada nije dokučio kako je nastao, ko ga je poslao i koja je svrha njegovog bivstvovanja.

Život. Zaokupirani obavezama i stanjima, često, a skoro uvek, zaboravimo na pređašnja pitanja.

Sudbina. Putanja koju prihvate samo retki, a na nju se mnogi pozivaju. Oni koji je prihvate, svaki momenat je za njih iskušenje ili potvrda. Da li ćemo da negiramo postojanje neke više sile i onda kada su duševni "dokazi" čvrsti. Za mene, to je spasonosni osećaj.

Duša. U njoj osećam jedan pupoljak koji svakodnevno raste sve više, prerastajući u cvet i na kraju drvo i u meni je sve dok ga zalivam verom, ljubavlju i nadom. Taj cvet, u mojim najtamnijim i najtežim trenucima zna veoma lepo da opije smirenošću i da učini svaki problem drugačijim – ljudskim.

"Nije sve tako crno, i ja sam dete sreće."

Svako od nas jeste. Dato nam je da dođemo na ovaj svet gledajući ga, doživljavajući njegove lepote i strahote koje nam je Vaseljena dala. Nama, tako slabašnima, lakoumnima.

Vera. Da li znate kakav je osećaj kada istovremeno u vama bukti plamen vere a spolja vas zalivaju suze života? Trenutak u kome, dok se smejete, vi zapravo plačete. Osećaj poput ugledanja Vaseljene odjednom.

Nauka. Činjenice su ova osećanja, ali ovakva nauka to ne može razumeti, koliko god se bazirala na istim. To su emocije starog sveta, drevne magije i duboke ljubavi.

Smrt. Pročitao sam da na ulazu u jednu mrtvačnicu na Medicinskom fakultetu piše: "Ovde mrtvi podučavaju žive."

Ko je mrtav, a ko živ? Nauka ili Vera?

Stefan Živanović