Zemljaci na toboganu ili kako Gagi uspavljuje

Leto 2002. Ja i mladji klinac letujemo u Turskoj. Prvi put nakon onih groznih godina idemo na more avionom, letujemo u hotelu, aranžman 12 dana, na 12 meseci, kreditnih, naravno. Ali nije mi žao. Konačno ću da osetim čari pristojnog letovanja.

Tražim hotel u centru, da bi uveče bili u gradu, duž obale, da šetam rivom kao nekad. Svi oni izolovani all inclusiv hoteli mi nisu privlačni, animatori za decu, kičerajske turske noći i slično meni nisu zanimljivi. Ja svoje dete umem i sama da animiram. Bar sam mislila da umem.

Kad dodjosmo tamo prvi problem TV u sobi i gomila programa. Tinjedžer neče na plažu, hoće da gleda  filmove . Kod nas još nije bilo satelitske televizije.

Ubedih ga nekako. Idemo na razne plaže i uživamo.

Dodjoše na red izleti. Ja hoću Efes, on bi na ronjenje, ja bih u Pamukale, on u aqua park. I napravismo deal, red istorije, red zabave. On ćutke gazi kamenje biblioteke u Efesu, ja pristajem na zaron s bocom.

Ali aqua park je bio vrhunac.

Mrzim tobogane, prskanje, vrištanje, ali šta ću, deal je deal. Stoički podnosim sve to. U aqua parku se čuje samo srpski. Mislim da sve što je te godine letovalo u Turskoj se sleglo u taj vodeni svet. U sred nekih veštačih talasa sretoh ćerku koleginicinu sa dečkom. Danas i ona ma ćerku tinejdžerku i verovatno muči iste muke prilikom odlaska na more s decom.
Kraj šanka u bazenu takodje nekoliko poznatih faca. Samo srspski se čuje. Ali muzika pristojna. Sve do jednog momenta.

Penjemo se uz nekakve grdne stepenice noseći ležaljke na kojima ćemo da se spustimo niz tobogan. Smrti, bar se meni tako činilo. Mrzim visinu, plašim se tobogana, ali još više me je strah da pustim sina samog niz to čudo. Idem s njim, pa šta bude. Hrabrim sebe, ali noge sve kraće. Sa svakim metrom predjenim uvis moje srce sve niže ka petama. Dok se preko razglasa ne začu poznata pesma:

- EEEE, Dejo majstore, pa ti si Bog…

Nekoliko hiljada ljudi kao u transu peva u glas pesmu Kuguarsa i svi se grle, vesele i raduju. Zemljaci na toboganu. I ja medju njima. Svi veseli srećni i blesavi. I ja sa njima. Fućnuh se niz ono čudo naglavačke sve pevajući Dejo majstore, pa ti si Bog… Ohladio me tek tresak u vodu i crven stomak još satima. Ali, nikakav bol ne osetih. Samo neizmernu radost i zadovoljstvo što sam uspela. Savladala strah i spustila se niz tobogan.

Večeras, kad sam rekla hajde da vam baka čita bajku, oboje uglas povikaše…ne, prvo Dejo majstore.

Moj šašavi sin im to pušta za laku noć. I oni skaču, vrište, pevaju. Poslednji adrenalinski šok nakon celog dana akcije. Izmore se i zaspu u trenutku. Moderna deca, moderne navike.

Eeeeeee, sine majstore pa ti si Bog...