Život je more

Izašli smo iz stana u petnaest časova. Na aerodromu smo bili oko petnaest i trideset. Red za čekiranje je bio veliki, sistem je bagovao. Posle čekiranja smo saznali da svi letovi kasne zbog nevremena. Viša sila, šta da se radi.

Prošli smo pasošku kontrolu i ostale procedure, malo se muvali po hodnicima, pojeli nešto u pekari Hleb & Kifle, pronašli naš gejt i čekali. Oluja je prošla i putnici na okolnim gejtovima su počeli da se ukrcavaju, a avioni, jedan po jedan, da poleću sa piste.

Posle tri sata kašnjenja, po nas je, konačno, stigao autobus. Dovezao nas je do aviona. Video sam kroz prozor pilota kako vozaču pokazuje rukama nešto kao kad košarkaški trener traži tajm-aut. Autobus nas je vratio do aerodromske zgrade. Nismo hteli da uđemo. Neki su zapalili cigaretu. Moja žena je psovala: Dabogda svi pocrkali! Zvali su obezbeđenje. Zapretili su nam da će nas skinuti sa leta. Posle kraćeg ubeđivanja, ušli smo u zgradu. Širile su se glasine da je posadi isteklo radno vreme. Potvrđeno je, posle sat vremena, kada nas je obavestila jedna službenica: Avion je spreman, ali moramo da skupimo posadu, pilota, kopilota i tri stjuardese. Neki su psovali, neki kleli, neki ćutali. Bebe su plakale. Moja deca su ćutala. Samo je mom mlađem sinu jedna suza potekla niz lice kada je moja žena počela da govori kako treba da se vratimo: „Jebem ti i državu i sistem. Sve su upropastili neobrazovani seljoberi. Najbolje da se vratimo kući.”

„Nećemo se vratiti, čekaćemo, ne možemo se vratiti”, rekao sam.

Jedan je prikupljao potpise za eventualnu tužbu. Meni nije prilazio. Možda zbog izraza lica koji kao da je govorio: Ko mi priđe, ubiću ga!

Doneli su vodu i sendviče, posle čips. Deca su počela da trče i da se igraju.

Kao u izbeglištvu, prvo ne znaš šta te je snašlo, očajavaš, kukaš, besniš i plačeš, a onda se život nastavlja, pomislio sam.

Oko  jedan, posle ponoći, stigla je posada. Polovina putnika je aplaudirala, polovina psovala.

Poleteli smo u pola tri, sa jedanaest sati zakašnjenja.

Na aerodromu u Bodrumu nas je dočekao vodič agencije. Na licu mu se videlo da nas je celu noć čekao na aerodromu. Izvinjavao se i sproveo nas do kombija. Bilo je pet ujutru. Seli smo i krenuli. Auto-put je bio prazan. Vozač je vozio kao sumanut. Na pola puta počela je glava da mu pada. Ustao sam sa sedišta, prišao mu i, na lošem engleskom, krenuo da ga zapitkujem koliko još ima do hotela.

Stigli smo oko sedam ujutro, prijavili se i otišli u sobu. Brzo smo zaspali. Probudili smo se u tri popodne, spremili i otišli na plažu. 

Autor Milan Neđić