Leonora Karington – Debitantkinja

Dok sam bila debitantkinja[1], često sam odlazila u Zoološke vrtove. Tamo sam odlazila toliko često da sam životinje upoznala mnogo bolјe nego svoje vršnjakinje. Zapravo, da bih se udaljila od ljudi, svakodnevno sam boravila u Zoološkom vrtu. Životinja koju sam najbolјe upoznala bila je mlada hijena. I ona je mene upoznala, bila je veoma inteligentna. Ja sam je učila francuski, a zauzvrat ona me je naučila njenom jeziku. Proveli smo mnogo prijatnih sati na taj način.

Prvog dana maja, majka je priređivala bal u moju čast; zbog toga sam noćima patila, jer sam oduvek mrzela balove, posebno one  priređene u moju čast.

Tog jutra, 1. maja 1934. godine, veoma rano sam otišla da bih posetila hijenu. „To je prokleta gnjavaža.”, rekla sam joj, „Moram večeras da idem na bal u moju čast.”

„Baš imaš sreće.“, rekla je hijena. „Bilo bi mi drago da dođem. Ne znam kako da plešem, ali svakako da bih mogla sa nekim da razgovaram.”

„Biće puno toga za jelo.”, rekla sam. „Videla sam kamione kako kući dovoze puno hrane.”

„A ti se žališ”, odvratila je hijena revoltirano. „Ja jedem jednom dnevno, i to samo neke splačine“.

Na um mi je pala jedna brilijantna ideja, da sam se krenula da se smejem: „Zašto ti ne ideš na bal umesto mene?”

„Mi smo potpuno različite, u suprotnom bih išla.”, reče hijena pomalo tužna.

„Slušaj”, rekoh, „pod večernijm svetlima slabije se vidi, ako se obučeš, među gomilom niko neće primetiti. Pored toga, mi smo gotovo iste težine. Ti si moja jedina prijateljica, molim te“

Hijena je krenula da razmišlja, tako da sam znala da će prihvatiti poziv. „Dogovoreno”, odjednom je rekla.

Bilo je rano jutro, tako da nije bilo mnogo čuvara u blizini. Brzo sam otvorila kavez i za nekoliko trenutaka smo bile na ulici. Uzela sam taksi. Kod kuće su svi još uvek bili u krevetu. U svojoj sobi obukla sam joj haljinu koju sam trebala da nosim te večeri. Bilo joj je malo dugačka i hijena je imala problema sa hodanjem u cipelama sa visokim potpeticama. Našla sam neke rukavice da zamaskiram njene dlakave šape. Kada je sunce obasjalo moju sobu, ona je već nekoliko puta prošetala, manje-više uspravno.

Bile smo toliko preokupirane da je moja majka, koja je dolazila da mi poželi dobro jutro, zamalo otvorila vrata pre nego što se hijena sakrila ispod mog kreveta.

„U sobi se oseća neprijatan miris”, reče moja majka, otvarajući prozor. „Pre večerašnjeg bala okupaćeš se mojim novim mirišljavim solima.”

„U redu“, rekoh.

Nije dugo ostala. Mislim da je smrad bio previše težak za nju.

„Nemoj da kasniš na doručak.“, rekla je moja majka dok je napuštala sobu.

Najveći problem bio je kako zamaskirati njeno lice. Satima i satima smo razmišljale o tome, ali ona je odbila sve moje predloge. Na posletku reče: „Mislim da sam pronašla rešenje. Da li imaš kućnu pomoćnicu?“

„Da,“, rekoh zbunjeno.

„Eto to je. Pozvonićeš da dođe kućna pomoćnica i kad ona uđe u sobu mi ćemo je napasti i strgnuću joj lice. Večeras ću nositi njeno lice umesto svog.“

„To nije razumno.“, rekoh, „Ona će najverovatnije biti mrtva kada ostane bez lica, neko će sigurno pronaći telo i mi ćemo otići u zatvor.“

„Dovoljno sam gladna da je pojedem.“, odgovorila je hijena.

„A šta ćemo sa kostima?“

„I njih ću pojesti.“, reče hijena. „Pa, da li se slažeš?“

„Jedino ako mi obećeš da češ je ubiti preno nego što joj stgrneš lice, u suprotnom mnogo će je boleti“

„U redu, meni je sve jedno.“

Pozvonila sam Meri, kućnoj pomoćnici, pomalo nervozno. Ne bih to učinila da nisam toliko mrzela balove.

Kada je Meri ušla u sobu okrenula sam se ka zidu da ne bih gledala. Priznajem, bilo je veoma brzo, kratak krik i to je bilo to. Dok je hijena jela, gledala sam kroz prozor. Nekoliko minuta kasnije, ona reče: „Ne mogu više da jedem, ostala su oba stopala, ali ako imaš neku torbu, poješću ih kasnije u toku dana.“

„U ormanu ćeš pronaći torbu za izvezenim ljiljanima. Isprazni je i uzmi je.“

Uradila je kako sam joj kazala. Zatim je rekla: „Okreni se da vidiš kako sam lepa.“

Ispred ogledala hijena se divila samoj sebi sa Merinim licem. Pažljivo je pojela sve oko lica tako da je ostalo samo ono što je bilo potrebno.

„Zaista jesi. Uradila si dobar posao“, rekoh.

Kada je nastupilo veče i kada je hijena bila u potpunosti obučena konstatovala je: „Osećam da sam u formi. Imam utisak da ću večeras postići veliki uspeh.“

Kada smo, posle izvesnog vremena,  čule muziku dole niz stepenice, rekoh joj: „Idi sada, i zapamti, nemoj da staješ pored moje majke, ona će sigurno prepoznati da to nisam ja. Odvoji se od nje, nikog drugog sem nje ne poznajem. Srećno.“

Poljubila sam je dok je odlazima i stvarno se osećao težak smrad. Noć je nastupila. Premorena od proživljenih emocija tokom dana, uzela sam knjigu i pored otvorenog prozora dala sam sebi oduška. Sećam se da sam čitala „Guliverova putovanja” Džonatana Svifta. Otprilike sat vremena kasnije ukazao se prvi znak da će dogoditi nešto neočekivano. Slepi miš je uleteo kroz otvoreni prozor, ispuštajući tihe krike. Užasno se plašim slepih miševa. Sakrila sam se iza stolice, cvokočući zubima. Bila sam gotovo na kolenima kada je zvuk klepčućih krila bio nadjačan bukom ispred mojih vrata. Ušla je moja majka, bleda od besa.

„Samo što smo seli da jedemo”, rekla je ona, „kada je to stvorenje iz tvoje sobe upalo i počelo cvileći govoriti da: „Pomalo zaudaram. Pa, što se mene tiče, ja ne jedem kolače." Zatim je poderalo svoje lice i pojelo ga i jednim velikim skokom nestalo kroz prozor."

Leonora Karintgton (1917-2011) bila je britansko-meksička nadrealna slikarka i spisateljica. Većinu svog života provela je u Meksiku. Usled dugog života, izvesno vreme bila je zapravo jedini preživeli pripadnik nadrealističkog pokretaiz 1930-ih godina. Sa njenom smrću umro je poslednji nadrealista tog doba. Leonora se smatra jednom od osnivača Pokreta za oslobođenje žena (WLM) u Meksiku, koji je bio aktivan tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Na njen umetnički izraz značajno je uticao Maks Ernst, sa kojim je bila u ljubavnoj vezi i živela u Parizu. Tokom Drugog svetskog rata boravila je uŠpaniji, gde je neko vreme bila zatvorena u psihijatrijskoj ustanovi. Uz pomoć prijatelja uspelaje da pobegne iz umobolnice i nađe utočište u Meksiku, gde je provela ostatak života. U svom nadrealnom likovnom izrazu Leonora je eXperimentisala sa svojim unutrašnjim animalizmom tako što je likove životinja često koristila kao motive na svojim slikama i kombinovala, spajala i transformisala u neke nadrealne forme i entitete. Hijena joj je bila jedna od omiljenih životinja. Leonora je Hijenu slikala kao što je ipisala svoje kratke nadrealne priče o hijeni. I slike i priče u sebi nose puno simbolike. Na svom autoportretu iz 1938. godine (Gostionica Zora konja), pored svog lika, na slici Leonora je naslikala i hijenu za koju smatra da je vizualizacija njene animalne prirode. Njeno ljudsko obličje je zapravo telesno, dok je hijena duhovna manifestacija njenog bića. Priča „Debitantkinja“, koju sam ovom prilikom preveo, takođe govori o hijeni, pa samim tim i o samoj autorki i iz tog ugla se treba posmatrati i analizirati. To je razlog što sam se odlučio da prevedem baš ovu priču.

Priču preveo i tekst o Leonori napisao Miljan Ristić a.k.a eXperiment