Izbor urbanog nomada (pisma iz Estonije)

Biti nomad božja je volja, dakle, ni kazna ni privilegija. U mom slučaju, to je usud! Upotrazi za još jednim novim prebivalištem (sadašnje je dotrajalo), ponovo tumaram Talinom. Avantura koja, od surfovanja po netu, pa do susreta sa ljubaznim brokerima, zvuči zanimljivo. Ali kada se otvore prva vrata, priča dobija sasvim novu dimenziju. Ponuda stanova je šarolika, a dva najzastupljenija stila su deplasirani, ali neizbežni soc-realistički i trendi skandinavski.

Na prvoj adresi, moje osetljivo čulo mirisa, pokriveno predimenzioniranom dekorativom, stradalnik je na isturenoj liniji fronta. Posle sudara sa silesijom mirisa „dobrodošlice“, blago ošamućena, otiskujem se u obilazak muzejskih eksponata od teške hrastovine, nameštaja obolelog od prljavštine, zarivenog u podove, sraslog sa zidovima. Sa njim u kompletu idu izronđani tepisi i „crkveni“ polijeleji na plafonima, zbog kojih je stan na ceni. Da bih odložila kukavički beg sa lica mesta, „oduševljeno“ se raspitujem o detaljima, a onda grozničavo grabim prema vratima, ostavljajući svoje domaćine bez pozdrava.

Na drugoj lokaciji dočekuje me mlada žena, izvinjava se zbog loma u stanu, pravda ga predstojećom selidbom. U stanu je zaista lom, ali rekla bih da je to uobičajeno stanje. Kroz velike prozore ulazi mnogo svetlosti koja izdajnički otkriva štrokave zidove i masne fleke neuspelo prikrivene fotosima sa safarija. Svuda su razbacana odeća i dečije igračke, konzerve od piva i nekakva hartija, i sve to upetljano u kilometre kablova od računara i nekolicine bezimenih futurističkih uređaja. Savladavam prepone i zaustavljam se na parčetu „neiskorišćenog“ patosa, hvatam dah, uspostavljam ravnotežu. Žena veze o povoljnoj stanarini, tihom susedstvu, dobrom pogledu. Ostaviće mi sav nameštaj dovučen iz magacina „polovnjaka“, ionako se pohabao. Pogled mi odluta u sobicu u kojoj spava trogodišnji mališan. Tanak dušek, verovatno polovan, bez posteljine i pokrivača. Na glavi mu je kaciga, na nogama, kao i njegovim roditeljima, čarape sumnjive boje, a razlog je, pretpostavljam, selidba. Uh!

Ili sam veliki probirač ili me je nomadska sreća napustila. Zato nastavljam potragu za nekom modernijom varijantom. Skandi - stil podrazumeva maksimalno odsustvo pokućstva, „struka“ bi rekla svedeno. Inventar u stanu koji pronalazim sveden je nasofu u dnevnoj sobi, teleskop-držač u ulozi garderobera i prikladnu rasvetu. U kuhinji stočić sa pripadajuće dve stolice, frižider, aparat za kafu, rešo sa dve ringle i sudopera iznad koje visi presahla slavina. I prikladna rasveta. Kupatilo za (krajnju) nuždu.Bez prikladne rasvete, samo nužna.Toliko je sve svedeno da nema ni pogled za šta da se saplete.Diskretno se osvrćem ne bih li ugledala vrata spavaće sobe. Stidljivo pitam brokera gde može da se, jelte, prilegne. Pokazuje mi na merdevine oslonjene na zid. Najobičnije drvene merdevine, lotre, lestve, stube, basamaci, kako god! Uspinju se direktno na čardak opremljen madracem na koji se samo treba prućiti. Uverite se u njegovu udobnost i praktičnu notu.Hvala, ne. Moj neslavni alpinistički pokušaj završio bi u dnevnoj štampi kao top vest-međunarodni incident, prva srpska žrtva svedenog estonskog enterijera!

I tako, sledeći svoje avanturističke ideale, odlučujem da svoje nomadske kosti (opet) privremeno smestim među „nordijske“ zidove, redak stil stanovanja, inspirisan zenom, pretpostavljam. Skromno opremljen jednostavnim višenamenskim nameštajem u retro fazonu, u žargonu minimalistički, pun svetlosti i asimetrije. E, pa da „zapalim vatricu na ognjištu“ i dočaram nordijske vibracije u baltičkom priobalju!