Prirodni fenomen ili... (pisma iz Estonije)

Estonija je od decembra zavejana i zaleđena i sve bi bilo poput dečije bajke da je ne pohode devastirajući vetrovi. „Ponuda“ je velika, ali su najčešći onaj iz ruskih stepa koji ledi krv u venama, kao i onaj koji duva sa mora i za sobom ostavlja pustoš. A ako ova dva vetra udruže svoje snage, jedinstveni slučaj kada Rusi i Estonci ne stoje na suprotstavljenim stranama, potpuno je opravdano pričati o prirodnoj katastrofi. Njihova razarajuća snaga uteruje u dobro obezbeđena skloništa i izaziva ozbiljan strah od trajnih poremećaja uma i duše. Dodajem i ozbiljnu brigu doseljenika sa „juga“, a u vezi sa očuvanjem korena porodičnog stabla.

Iako sam mislila da dovoljno znam o ovom prirodnom fenomenu, doživljaj severnog vetra, iako bez mog posebnog navaljivanja, popunio je nevidljive pukotine u znanju. I ne toliko teorija, koja posle tri naleta vetra ostaje samo puko naglabanje, koliko praktičan deo priče i borba za opstanak kojima su obeležena bestijanjaove pošasti. Ne postoji ni najmanja naznaka za njen dolazak, zahladjenje ili oštar miris u vazduhu. Najednom se dogodi. Nevidljivom „eksplozijom“oslobađaju  se nagomilani nebeski besovi i uz sablasnu buku kreću u đavolje pohode. Vetar šiba ulice i parkove dzinovskim bičevima, obrušava se i tutnji, ruši, lomi, usisava u svoju proždrljivu utrobu, a onda samleveno i neupotrebljivo, u mlazu izbacuje, ostavljajući za sobom nesagledivi nered.

Uh!

Posle višednevnog „opsadnog“ stanja, grad može da odahne, a zimska idila da zablista u punom sjaju. Parkovi su puni skijaša i dece sa rekvizitima za radosti na snegu. Od svakog, pa i najmanjeg uzvišenja napravljeno je sankalište. I nisu to samo dečije radosti. Infantilni crv vremešne gospođe proradio je u meni kao svrdlo. Stojim u epicentru zbivanja. Srce veselo poskakuje dok oko mene promiču raznobojni „tanjiri“ na kojima se rumena i slinava deca spuštaju niz padinu.Dok plastika struže svetlucavu belinu, mališani poskakuju,tumbaju se, prevrću u velikom šarenom kovitlacu, sa sve izgubljenim kapama i rukavicama. Milina jedna! Bodrim ih iz glasa, podstičem na juriš i osvajanje dok pod nogama škripi sneg. Istiskujem iz grla zvižduk obojen sećanjem na zavejano selo mog detinjstva, na drvene sanke, na neobuzdan smeh i ushićenje promrzlih drugara. Mraz grubo štipa obraze, ali ne može da zamrzne radost probuđenog deteta. Ili mi se čini da je tako. Na trenutak zastanem i oslušnem. Čujem  nekakvo bolno nedostajanje. Prisutni su eho mog glasa i treperenje zvižduka nad padinom. I škripa plastičnih tanjira. I to je to! Ah, da! I potmuo rad motora udaljenog automobila. I to je sve!

Izostaju dečiji glasovi. Izostaje urnebesni spektakl vezan za radost i oduševljenje. Nema cike i vriske. Nema ushićenja koje bi zaparalo nebesa. Smenjuju se belina i raznobojne bezglasne figure.

Najednom me preplavljuje obamrlost, probuđeno oduševljenje čili, topi se kao pahulja na dlanu. Zastajem usred tog nemog filma i zbunjeno gledam u pokretno platno, valjda u iščekivanju odjavne špice sa imenima malih protagonista koji ne znaju da je za ovu ulogu neophodno poneti strast i osećanja.