Rezanci sa makom

Dočekan i ispraćen sa velikom pompom, duh Božićnih praznika kao da još uvek ne napušta Estonce. Praznovanja su daleko iza njih, ali se i dalje ponegde mogu čuti udaljeni prasak i rasprskavanje vatrometa, kao da je teško oprostiti se od blagdana i radosti porodičnog okupljanja. Danima su domovi bili raskošno ukrašeni, a trpeze svečarski postavljene. Pravoslavni  Božić manjinsko rusko stanovništvo proslavilo je bez pompe, kao i malobrojne srpske porodice koje su se dovijale na sve moguće načine kako bi izgledao kao onaj „kod kuće“. Čudnim putevima Gospodnjim doputovale su glavice kiselog kupusa za njeno veličanstvo sarmu, dobro odimljena i osušena slanina, kajmak, kore za pitu. Od zadovoljavajuće raspoloživih sastojaka u marketima napravljena je ruska salata, zasigurno još jedan srpski izum, jer je Rusi prepoznaju kao salatu od krompira i tako je i zovu.

Kako je izgledala jedna estonska trpeza? Nosilac vodeće i osnovne uloge na svakom stolu (i u svakoj drugoj prilici) svakako je meso. Pileće ili svinjsko pečenje, najbolje ako je od divljači. Prasetina ne može ni da zaluta, zabranjeno je klanje prasića. Iz istih razloga ni pileće nije pileće, već meso od kokoške. Tu su i krvavice za koje tvrde da su ih sami „patentirali“, a koje se jedu prelivene džemom od brusnice. Neutralnog su ukusa, nekako, nisu ni slatke, ni slane, ni gorke, ni kisele i ne treba reskirati. Sve u svemu, ni približne našim krvavicama, tako da im ne treba osporavati autorsko pravo. Zatim, pihtije od ribe koje se prave sa listićima želatina, a jedu tek ako su prethodno poprskane sirćetom. Od priloga izdvajam podvarak slatkasto-neodređenog ukusa. Priprema se od „ribanog“ kupusa iz turšije, jer je to jedini način pripremanja zimnice od ovog povrća. Bareni krompir sa mirođijom koji ide pod ruku sa mesom, dvojac bez koga je svaki gastronomski poduhvat propao,turšija i kompot od bundeve koji se stavlja preko mesa. Zaliva se kuvanim vinom pod koga zovu glogi, a koje se kuva sa bobicama gloga, sa cimetom i kardamomom, a od dodataka se stavljaju sušena kora pomorandze, kockice sveže mandarine i limuna, suvo grožđe i badem i još po nešto što ovom piću daje čaroban ukus. Za dezert razne vrste voćnih kolača i biskvita sa cimetom.

I kada se tako dobro „zamezilo“, društvo se prebacilo na drugu lokaciju i zamenilo estonski sto za srpski „astal“ na kome se uveliko „pušila“ žuta supa sa rezancima i dva prsta masnoće, sarma, pečena rolovana svinjetina, ruska salata, prebranac, ćurka na podvarku, pihtije, pekarski krompir, salata od pečenih paprika i belog luka, ručno mešen hleb... Hrana je nestajala u pobožnoj tišini,bez glasa i disanja, jer je poseta srpskoj kuhinji ravna ronjenju „na dah“. Simpatični Estonac, na pitanje šta mu se najviše sviđa, poskočio je na stolici i zapljeskao: Sarma! Sarma! Zatim je donesen etažer  sa sitnim kolačima - žerbo kocke, rozen torta, šapice i bajadera, a sa velikih tacni osmehivale su se reforma, doboš i plazma torta. I sve se to zalivalo dobrom kapljicom.

Dok je pratila goste, teturave, otežale za dva sata neprekidnog krampanja po tanjirima, pretovarenih stomaka u koje će se narednih dana ulivati voda iz vatrogasnog creva, domaćica im je vragolasto dobacila onu Đoletovu:

Već idete! A rezanci s makom?