Suton
Stara srpska reč; SU(nce) koje TON(e). U Veneciji se često slika jarkim bojama, obično plameno crvenom (rutilante-ital.). Zauzimam poziciju na mostu Akademia i čekam. Gondolijeri ispod mene se opraštaju s proteklim danom. Nisam sam. Na desetine slikara diletanata već su na položajima spremni da naobuzdanu ljubav pretvore u orgiju. Posle njih nemoguće je opisati suton. Selim se na drugu stranu. Tražim mesto sa koga tu pojavu mogu opisati bez suvišnih sećanja i nepotrebnih poređenja. Prešao sam preko trga San Maurizio, zaobišao crkvu i galeriju i pošao ka biblioteci, a završio u slepoj ulici. Sunce mi više ne bije pravo u oči. Kad zalazi za ostrvo svetog Lazara, stari zvonik napuštenog samostana baca senku između duševne bolnice i biblioteke. Literatura i jeste negde između knjižare i ludnice. Taman tu i pripadam.
Dok sam stigao do Campiello Traghetto sunce se već potopilo u vodu. Počinje veče na granici obale i mora. Predigra noći kratko traje. Zakucaću se u nekom baru do jutra. Izlazak sunca uvek čekam sa više nestrpljenja. Kao ribar kome svetlost novog dana uliva samopouzdanje. Kao kauboj koji odjaše u zoru (nešto tako).
Ostao sam na obali, seo uza zid na vruć kamen i zatvorio oči. Video sam najlepši suton u svom životu, na očnim kapcima, iznutra. Njeno pospano lice na mom ramenu. Opisujući nju ja ustvari radim svoj portret. Na kraju ću biti onakav kakav jesam. Nastupila je rečita tišina. Mala noćna muzika. Njeno ime sam zaboravio. Nikada je nisam ni zvao po imenu. Drugi jesu. Dovraga, ne mogu da se setim njenog nadimka.
Moje sećanje postaje starije od mene.