NIKOLA VUJČIĆ "Pesma je svedočenje o našem prisustvu"- razgovarala: Valentina Novković

„Kada govorim o poeziji, ja ne mislim o njoj kao o žanru. Poezija je svesnost o svetu, poseban način odnošenja prema stvarnosti“, napisao je Andrej Tarkovski u knjizi „Vajanje u vremenu“. Na koji način doživljavate poeziju, iz kojih prostora dolazi?

Prisustvo poezije u samom životu je pravo čudo, svuda je oko nas kao Božje prisustvo. Poezija nije izum pesnika, pesnik je izvlači iz haosa sveta, iz njegove lepote i gorčine, iz toga sirovog  materijala života, zauzima ih i učvršćuje rečima da je i drugi mogu doživeti. Izvlače je iz bola, iz radosti, iz svetlosti, iz šuma lišća i vetra, cedi je iz svega vidljivog... U početku svega je reč. Reč je jedna velika tajna, bez reči ne bi bilo ni nas. Rečju je čovek ovladao prostorom i vremenom. U njoj i kroz nju su oživele pojave i trenuci, časovi i godine, vreme sadašnje, prošlo i buduće. U rečima živimo i mi. Ali sama reč, tek što bi se izgovorila, odmah je i nestajala pa se uvek iznova morala ponavljati da bi živela. Postojala je samo onda kad neko govori i jedini prostor koji je mogla savladati bio je onaj dokle je dopirao ljudski gkas. Zato se reči zapisuju, zato se zgušnjavaju u umetnost, u pesmu, zato se umnožavaju. da traju, jer reči obezbeđuju trajanje onome što prolazi.

Naš svet se nalazi u jeziku, u rečima koje znamo i čije svetlucanje nas vodi . Ceo naš svet načinjen je od reči. Te reči koje naučimo, koje znamo i koje neprestano osvajamo, naš su posed, naš govor ga obrađuje i proširuje. To je naše prepoznavanje sveta. U mala tela reči staju ogromni prostori i iskustva – u reč nebo staje sav beskraj koji nas okružuje, u reč svetlost sve što vidimo, u reč vreme sve što je bilo, što jeste i što će biti... jezik je šaka koja nas drži na okupu. Mi smo povezani lancima reči koji nas zbližavaju u našem svakodnevnom prisustvu.A pesma je najbolji čuvar jezika, ona je školjka u kojoj se jezik sedefi. Spletena od tananih niti koje nose i provlače reči ona je klupko koje se uvek na nov način odmotava u našem čitanju.

Pesma je, rekao bih, stara, mala forma u koju neizmerno puno staje, složena od puna sitnih detalja, sitnica stopljenih u jezičkoj magiji a tu se najbolje vidi majstorstvo pesnika. Pesma je ''trenutak'' lične snage, ona razbija i sabira jezik i odjeke, sabira trenutke u svoje trajanje, u svoj trenutak. Svaka pesma ima svoju iskustvenu podlogu. Sve što sam napisao u pesmama zapravo je potraga za mojim glasom. U stihovima nema laganja, u njima se govori o onome što se razmišlja i što se oseća.

A sam nastanak pesme je trenutak koji ne znamo kad će da dođe i ne znamo šta u njemu može nastati. Nekad nastane cela pesma, a vrlo često, samo građa za nju. Poezija nastaje u trenutku. Kad nastane prvi stih već je lakše doći do pesme, otvoren je put. To je kao da smo otvorili vrata i ušli u nepregledne prostore koji nas zovu.

Da li se sećate kada je u Vama, po prvi put, zadrhtao poetski nerv?

Bilo je to davno, još u osnovnoj školi, stidljivo i dečački naivno i taj intezitet se vremenom uvećavao i jasnije profilisao. On je jednostavno rastao sa mnom jer stihovi su za mene postajali način života, živim sa njima. Mnoštvo mojih ranih pesama, a verujem da ih svaki pesnik ima, moglo bi se tretirati kao poetski dokument moje mladosti, neiskustva i specifične emotivnosti u bujanju. Pevao sam o prirodi, dečje naivno i iskreno. Sećam se da sam ih ispisivao na parčićima papira, tamo gde se moglo pisati jer u kući nije bilo papira pa se štedelo. Ta navika ostala mi je i danas – pišem prvo olovkom na papiru  a posle pesmu unosim u kompjuter  i dugo na njoj radim. Pišem stihove, znači – postojim, tako sam uvek osećao. Poezija je, kako kaže ruski pesnik Genadij Ajgi, kao sneg – postoji uvek, topi se, pada ali ona postoji, tako se održava. Čas je ima, čas nema. Neuništiva je.

Koji autori su obeležili Vaše poetsko sazrevanje?

U odgovoru na ovo pitanje poslužiću se jednim Borhesovim stavom: ''Sebe prvenstveno smatram čitaocem. Kao što znate, odvažio sam se da pišem; ali mislim da je ono što sam pročitao daleko važnije od onoga što sam napisao jer čovek čita ono što voli – a piše ne ono što bi želeo, nego što ume da napiše.'' Čitanje, to je moja svakodnevna potreba, tada se najbolje osećam. Čitam ono što volim, što me ispunjava. Neke knjige i po više puta, neke započnem ali odustanem jer me rečenice ne vuku napred. I to je moja čitalačka sloboda.. Čitati, a to je najlepše, kad si sam sa knjigom i u knjizi, u njenim svetovima. Čitam sve što me obogaćuje, u čemu uživam jer onaj koji čita živi u krugovima koje svaka pročitana knjiga širi. Puno je pesnika koje sam voleo i volim da čitam i svi oni su doprineli da u meni pesničko stanje neprekidno traje, da je prisustvo poezije u mom životu svakodnevno. Čitam, naravno, i tekuću pesničku produkciju ali uvek se vraćam i starim knjigama. Uvek su mi na stolu knjige koje volim, evo, baš sada, po ko zna koji put  čitam Nastasijevića i antologiju Iz tmine pojanja u kojoj su sabrani stari pesnički zapisi. Govorim Vam samo o pesničkim knjigama jer razgovaramo o poeziji. Naravno, sa istim zadovoljstvom i žarom čitam i prozu. Nedavno sam završio čitanje četvoroknjižja (U proleće, U leto, U jesen, U Zimu) izvrsnih prozno-esejističkih knjiga sjajnog norveškog pisca Karl Uve Knauzgora.

U pesmi „U autobusu“ napisali ste:

„i kao da nam više ne trebaju

 ni pogledi, ni reči, da nas ne zbunjuju,

 već samo brzina koja će nas odneti

  na drugo mesto.“  

Čini se da je vreme u kom živimo vreme otuđenja, usamljenosti usred mnoštva. Da li pisanje produbljuje ovu pojavu ili je lek protiv usamljenosti?

U pravu ste, ovo je vreme otuđenosti, vreme ubeđivanja, nametanja, agresivnosti, vreme prepravljanja, podčinjavanja, potkupljivanja, laganja... vreme stvaranja bezlične ljudske mase i njenog modelovanja u poslušnost. I kako se braniti od svega toga nego svojom usamljenoću u tom mnoštvu sklonom povijanju i prihvatanju svega. Danas čovek čuva sebe i svoj svet u usamljenosti a za pesnika usamljenost je imanentno stanje. Iz te usamljenosti on i peva, u toj usamljenosti pesma sazreva. Pesma ne podnosi bučno i patertično, lošu osećajnost, praznu retoričnost, lažno obraćanje. Poezija živi u drugim dimenzijama stvarnosti a ne na njenoj površini. Udubite se u sebe, savetuje Rilke, istražujte svoje biće, taj savet mi je uvek na umu.

Inače, odličnu definiciju pisanja u toj samoći dao je mađarski pisac Šandor Marai u svojim uzbudljivim Dnevnicima . Snaga pisca, kaže on, ''ne nalazi se u zajedništvu, nego u usamljenosti''. A onda je još izričitiji: ''U književnosti nema demokratije. Postoje samo solisti. Pisac koji uđe da peva u horu – vidi da da se iz pesme hora ne čuje njegov glas.''

O Vašoj poeziji su objavljena dva zbornika, kritika je istakla  da je jedna od  karakteristika Vaše poezije  preispitivanje odnosa  između reči i stvari, a Vi ste je definisali kao večiti sukob unutar kojeg se odvija drama našeg života i drama savremene poezije. Postoji li način da se taj sukob razreši?

Možda je dobro da se taj sukob nikad ne razreši, a možda i neće jer u tom sudaranju reči i stvari nastaju svi drugi kojima naša stvarnost obiluje a to je dobro za pesmu jer je to za nju neiscrpna građa. Da bi se napisao, ma i jedan stih, treba se stalno peći na vatri jezičkih idioma, kaže Brodski. Treba stalno slušati i svuda gledati, u svaku pesmu treba se sav ulagati, dati sva svoja osećanja i reči. Pesnik u sebi traži polaznu tačku, poezija polazi iz prvog lica jednine kad si sam nagnut nad praznom belinom hartije, kad se prepuštaš moći jezika, kad teraš reči u rečenice, kad se cediš koz njih, kad budiš u njima zaspalu snagu i želju da ponovo izgrade nešta novo - tvoju pesmu.

Imao sam zadovoljstvo da su o mojoj poeziji objavljena dva zbornika, da su o njoj pisali kritičari različitih generacija i da su uočili i analizirali glavne koordinate moje poezije do kojih je i meni bilo stalo.

U pesmi „Od detinjstva malo mi je ostalo“  („U jednom danu“, Arhipelag, 2022) pominjete rukavice i kapu, ožiljke na kolenima. Kakvo je bilo Vaše detinjstvo, da li je ono, možda, istočnik sa kog tažite stvaralačku žeđ?

Svako od nas čuva od zaborava svoju vlastitu malu istoriju. Ona se nalazi i u mojim pesmama, u njenim slikama, u podtekstu. Kad se iz ovih godina nadvirujem u tu dubinu sopstvenog vremena, u detinjstvo, te slike su snažnije i upečatljivije jer su iskrene i predstavljaju prvi sudar sa realnošću. U pravu su oni koji smatraju da detinjstvo, u nekim svojim crtama, traje tokom celog našeg života. Detinjstvo nije samo ono proživljeno detinjstvo već i proceđeno sećanje na njega, ono nam se čini najznačajnim životnim dobom upravo zato što je obogaćeno našim sećanjima. Sećanja nam ponovo otkrivaju zbivanja i trenutke koje smo davno proživeli. Zato je detinjstvo bogat izvor, sećanja na njega mogu svašta pokrenuti i odvesti nas da ponovo budemo u blizini tog davnog vremena.

Moje detinjstvo je, kao i detinjstva drugih, zbir lepih i gorkih trenutaka ali one lepše bolje pamtimo, oni lakše isplivaju na površinu. Ti trenuci su polazne tačke u mnogim mojim pesmama. Detinjstvo je u središtu svakog života, od te tačke polazi se na sve strane, iz njega se vuče nit sa kojom se plete život. U toj niti stapaju se sve naše radosti i mučenja.Ćezare Paveze to je možda najslikovitije definisao: ’’Čovek nikad nije potpuno sam. U najgorem slučaju, pravi nam društvo jedan dečak, jedan mladić, dok postepeno ne dođe odrastao čovek – onaj čovek koji smo bili mi.’’

U pesmi „ Osipanje“  napisali ste „želeo sam život u komadima“, a Duško Radović: „Svi smo mi krpljeni i sastavljani iz mnogo delova“. Da li je moguće opšiti sve delove i deliće, a da se ne vide šavovi?

Život je velika zagonteka koju svi želimo odgonetnuti, iako ga svi živimo, mi ga zapravo upoznajemo tek u delovima, u komadima, od kojih je sastavljen i u njegovom osipanju. Lepo je Duško Radović definisao da smo mi sastavljeni iz mnogo delova  i  ma koliko dobro ti delovi da su opšiveveni trag šavova ipak je vidljiv. Bar u pesmi, jer pesma je odgonetanje tih zagonetki, napipavanje i dodirivanje dalekog i nevidljivog. Pesma je svedočenje o našem prisustvu. Reči same stvaraju u meni svoje svetove i ja zapisujem ono što mi one kažu. Jejts tvrdi da mi iz ''svađe sa samim sobom'' pravimo poeziju, jer pevamo ''iz svog nepouzdanja'' i možda je u pravu.

Ako uporedite književni život osamdesedith godina prošlog veka i ovaj danas, šta biste naveli kao njihove spone a šta kao (nepomirljive) razlike?

Književnog života danas gotovo da nema, on je nestao u ovom digitalnom dobu i neuporediv je sa onim iz osamdesetih godina. Pošto sam i sam učesnik u književnom životu osamdesetih kao glavni urednik lista ''Književna reč'', sa setom se sećam toga doba koga su modelovali mnogi listovi časopisi, izdavačke kuće, književni susreti, festivali i druženja a sve se to danas preselilo u virtuelnost, u privid.To je vrlo loše za samu književnost. Nedostaju rasprave, polemike, žive reči i njihovo prožimanje, neposrednost, neposredna druženja u kojima se osećaju i emotivni talasi. Katasrtrofalno je što danas nemamo novine za kulturu i umetnost a imali smo ih dve i mnošto časopisa koji su redovno izlazili, omladinsku štampu, gotovo sve novine, i one lokalne, kojih više gotovo da nema, imale su odlične kulturne stranice... A pogledajte stanje sada.

„Glavobolju sam dobio želeći da sa svijetom uspostavim  prisnost. Sad mislim da je možda lakše mijenjati svijet nego s njim postati prisan? Da li pesnici lakše ili teže upostavljaju prisnost sa svetom.

Prisnost je uvek teško uspostaviti, to je neprestano osvajanje. Tako i pesnik, čas je blizu te prisnosti, čas da menja svet. Ali svet je prevelik da bi ga pesnik menjao, ne znam ni jednog pesnika koji je svet promenio mada u tome izazovu menjanja nastaju najbolje pesme. Ne treba suviše biti ni prisan sa svetom, posebno sa nekim njegovim delovima koji počivaju na lažnoj prisnosti.

“Kakva je sudbina poezije u digitalnom dobu?

Poezija je danas najneisplativiji posao, posao koji traži usamljenost ali ona je i veliko utočište u kome nalazim spas od otrovne i zle stvarnosti. Guraju je na marginu ali ona i sa margine prkosi. Za mene ona je važna kao i disanje jer me održava i daje nadu. Ko danas čita poeziju? Rekao bih usamljenici, jer čitanje poezije nije obično čitanje, ono traži pažljivog i strpljivog čitaoca a mi živimo u vremenu koje koristimo kao brzinu - da se sve na brzinu pregleda, preleti, improvizuje i to mnoštvo površnih informacija koje nas zatrpavaju, stvara nam zbrku, kao da ovo vreme koga nazivamo i modernim vremenom hoće da uguši u nama naš unutrašnji poredak i stanja emocija i duha. Danas su tiraži pesničkih knjiga mali, biblioteke ih u svojim godišnjim otkupima izbegavaju, prostor za poeziju se iz godine u godinu smanjuje. I ona se preselila u beskrajni, virtuelni svet ovog digitalnog doba u kome ne znam kako će se snaći. Da li će je ugušiti taj beskraj multiplikovanih, bezličnih tekstova, bez krvi i mesa, koji plediraju da se nazivaju pesmom, da li će se tako razvučeni razliti u potpunu banalnost i tako je obesmisliti, videćemo. Ja  ipak mislim da joj je toplije u knjigama, na hartiji, među koricama, tu se sigurnije oseća i samo tako je volim čitati. A zamislite šta će tek biti, a već je počelo, i kod naših pesnika, da je piše veštačka inteligencija. Pa na što će to ličiti? Mašina će zameniti čoveka, čovek će biti rob.

U knjizi „Dnevnik ruskog sveštenika (A. Jeljčaninov) nalazi se i ova rečenica: „Verski element posustaje, dok dramski efekti rastu sve više i više; plamen u dušama ljudi se gasi, dok pozlaćeni ukrasi i električni lusteri sijaju sve jače“. Da li i Vi imate takav utisak?

Da, to je gotovo apokaliptično. Plamen u našim dušama se polako gasi a ledena virtuelna stvarnost polako sve preuzima. Ali ne treba se predavati, treba svako u sebi da sačuva ono svoje malo Ja u kome su pohranjene sve tajne ovog sveta.

... 

Nikola VUJČIĆ rođen je 27. 6. 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Baniji (Hrvatska). Osnovnu školu završio je u Velikoj i Maloj Gradusi a gimnaziju u Petrinji. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Uređivao je časopis Znak, te bio glavni I odgovorni urednik listova Zadužbina i Književna reč. Radio je kao urednik u Književnoj omladini Srbije, Filipu Višnjiću i Službenom glasniku.

Objavio je knjige pesama:

Tajanstveni strelac (1980)

Novi prilozi za autobiografiju (1983)

Disanje (1988)

Čistilište (1994)

Kad sam bio mali (1995)

Prepoznavanje (2002)

Zvuk tišine (2008)

Novi prilozi za autobiografiju, drugo, dopunjeno izdanje (2008)

Rasuti zvuk (2009)

Dokle pogled dopire (2010)

Dokle pogled dopire i nove pesme (2012)

Svedočenje (2014)

Skrivenosti (2017)

Soba, izabrane pesme / The room, selected Poems (2019), dvojezično

U jednom danu (2022)

Objavljene su mu knjige izabranih pesama na rumunskom jeziku Noć i druge pesme Nopțile şi alte poems;,Temišvar, 2011), makedonskom Dokle pogled dopire;До кај што погледот допира;, Skoplje, 2011), bugarskom Dokle pogled dopire ;Докъдето погледът достига;, Plovdiv, 2013) i poljskom Tišina u kamenu ;Cisza w kamieniu;, Varšava, 2013).

Zastupljen je u više antologija savremene srpske poezije, između ostalih u antologiji;Places we love; (an Anthology contemporary serbian poetry, G. Božović, Srpski PEN, Beograd, 2006, u antologiji srpske poezije druge polovine XX veka Roberta Hodela na nemačkom jeziku Hundert Gramm Seele;Deset deka duše;, Lajpcig, 2011), Antologiji srpske poezije Borisa Lazića na francuskom jeziku (Banja Luka, 2011).

Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, španski, ruski, poljski, češki, slovački, rumunski, bugarski, jermenski, švedski, mađarski, japanski. Priredio je za štampu neobjavljeni roman Meše Selimovića Krug (1983), Antologiju narodne književnosti za decu (1977, 2006, 2008) i Izabrana djela Grigora Viteza (2011). Preveo je sa ruskog knjige pesama Vjačeslava Kuprijanova, Genadija Ajgija, Ivana Ahmetjeva, Vladimira Buriča i Henriha Sabgira.

Dobitnik je nagrada – Braća Micić (1993), Zmajeve nagrade (2002), Disove nagrade (2009), Miroslav Antić (2011), Đura Jakšić (2011), Branko Miljković (2011), Zaplanjski Orfej (2014), Kondir Kosovke devojke (2015), Skender Kulenović (2015),Stevan Pešić (2017), Zlatni suncokret (2017), Sava Mrkalj (2019), Žička hrisovulja (2021) i Velika bazjaška povelja (2022).

O njegovoj poeziji objavljena su dva zbornika radova – Poezija Nikole Vujčića (2008), povodom Zmajeve nagrade i Nikola Vujčić, pesnik (2022), povodom Žičke hrisovulje.

Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra.

Živi u Beogradu.