Simo B. Golubović "Najvažnije je imati ljubav za sve i štedro je deliti sa drugima." - autor intervjua Valentina Novković

Sima. B. Golubović je više od tri decenije prisutan u književnosti kao pesnik, prozni pisac, književni kritičar, esejista. Do sada je objavio trideset i pet knjiga različitog žanra, piše iz potrebe da na papir stavi sve što oseća, a toga je mnogo. Smatra da je čovek iznad svega, a samo Bog iznad čoveka. Iako živimo u turbulentnom vremenu, ističe da izazovi savremenosti ne smeju da zaslepe čoveka i da ni na koji način ne oskrnave njegovu dušu, da čovek ostane po naumu Tvorca Čovek.

Dugi niz godina ste prisutni u književnosti, da li se sećate kada ste prvi put i sami želeli da zapišete utiske o svetu?

Teško se toga setiti. Naučio sam pisati sa pet godina. Od tada sam uvek i uvek nešto pisao/piskarao. Često to nije imalo neki značaj. Tek u petom razredu sam napisao jednu ozbiljniju pesmu, kasnije u šestom razredu drugu koja je bila postavljena na školskoj oglasnoj tabli. Treća koja je javno promovisana bila je tek u prvom razredu srednje škole. Sve ove pesme sam kasnije uvrstio u neke moje knjige, naravno po sećanju, jer originale je uništio rat.

Žan de la Brijer je napisao da „deca nemaju ni prošlost ni budućnost, ali za razliku od nas odraslih, znaju kako da iskoriste sadašnjost“.. Po čemu pamtite detinjstvo, da li se sećate prve pročitane knjige?

Da, sećam se. Prva knjiga koju sam „ozbiljno“ čitao je „Jama“ I. G. Kovačića. Naravno da nisam ništa razumeo jer još nisam ni u školu pošao. Čitao sam mnogo, baš mnogo, naših junačkih pesama. Moj otac bio je zaljubljenik u naše epske pesma i znao ih je SVE, baš sve, napamet. Umeo je i sam da uz gusle peva nenapisane pesme. Marko Kraljević je u meni i danas. Na kraku prvog razreda dobio sam na poklon od škole knjigu „Markovo prvo junaštvo“.

Zbog čega je važno da svaki čovek, stvaraoci posebno, neguju unutrašnje dete?

Deca su uvek čiste duše, najčešće ispunjene srećom. Srećan je onaj čovek koji u sebi zadrži dečju dušu. Svi kasniji „upisi“ na neki način oblikuju čoveka, mnogi pogrešno i na loš način.
Prvu knjigu „Opijeno sunce“, objavili ste 1996. koje teme su Vam bile zanimljive na početku stvaranja?
„Opijeno sunce“ jedna je od pet knjiga napisanih mnogo ranije, ali su okolnosti bile takve da nisu objavljene. Tri su imale kvalitetne recenzije (književnika Mile Ratkovića, novinara-književnika Alije Kebe, književnika-slikara Vlade Puljića i književnika-publiciste Refika Hamzića). Sve ove recenzije uništio je rat. Tek kasnije uspeo sam nešto od zapisanih pesama i poema prikupiti od mojih prijatelja i iz objavljenih stvari iz novina.

Pesnik mora biti psiholog, ali tajanstven: treba da poznaje, oseti korene pojava, ali da predstavi samo pojave u punom cvatu ili kako nestaju“, napisao je I. Turgenjev. Na koji način doživljavate poeziju, gde je njeno mesto u savremenom svetu, čuje li se glas pesnika?

Književni pregaoci, još iz vremena humanizma i renesanse jasno su definisali pojamove pesnik i pesništvo iz kog saznajemo da je zadatak pesnicima da ulepšaju stvari i lepim porukama obogate čitaoca/svet. Danas se mnogo odstupilo od toga, s razlogom i razumljivo, mada mi se čini da su „pesničke slobode“ danas postale preslobodne, a mnogi pesnici postali „gavranovi“. Ovo pitanje zahtevalo bi mnogo, mnogo opširniju raspravu. Savremena poezija pretvorena je u savremenu priču. Tumači poezije uvek su isticali da na svetu postoji uvek samo 200 dobrih poeta. Zamislite sada/danas da i jedan mali gradić od oko 100 000 stanovnika ima više od 200 pesnika. I, nemoguće je da svi budu dobri. Teoretičari književnosti slažu se sa brojem 200 u svetu jer otprilike toliko imamo država, a svaka država ima svoga najboljeg pesnika. Ako nema, treba da ga „stvori“.

Autor ste više od trideset knjiga različitih žanrova, u čemu je tajna Vašeg, uistinu,plodotvornog rada, da li se istočnici s početka i ovi danas razlikuju?

Objavio sam do sada 35 knjiga. U rukopisu imam završeno još skoro 20. Pišem zbog potrebe da iz mene iskulja ono što osećam, a mnogo toga ima. Moje pisanje je uvek i uvek ono „na brzinu“ Tri romana sam zapisao samo za jedan dan/noć. Dva romana koja su najnovijeg datuma sam napisao za mesec dana /nešto manje). Svaku moju poemu (imam ih 8) napisao sam odjednom, bez prekidanja. U pauzama kada ne pišem - slikam, kada ne slikam - pravim okvire za slike, pišem kritike, čitam svakodnevno. Ono što mi se dopada čitam po dva-tri i više puta. Sve manje pišem, sve manje čitam, sve manje slikam. U mehanici to zovu „zamor matrerijala“. Čini mi se da je danas lakše napisati knjigu nego pronaći donatore/sponzore da se knjiga obelodani…

Izuzetnom lepotom i sadržajnošću odlikuje se Vaša pesnička knjiga „Molitve“. Molitva (grč: Προσευχή), jedna od osnovnih potreba telesno-duševno-duhovnog bića čoveka, pobožno usmeravanje duše ka Bogu, beseda srca čovečijeg sa Bogom, duhovna veza između razumnog čovečijeg bića i Tvorca, koliko dugo je u Vama tinjala potreba da molitve iz ove knjige zapišete? U kojoj meri je savremeni čovek okrenut duhovnosti, molitvi, Bogu?

Knjiga „Molitve“ ustvari je moj pogled na svet sa neke unutrašnje (nevidljive) strane. Verujem da svako biće treba da ima određenu vrstu straha, da li pred Bogom ili pred životom, ne znam, ali strah (strahopoštovanje) održava izvesnu ravnotežu da se čovek ne „odlepi“ od sebe, od onog čovečnoga u njemu, da svoje milosrđe (makar to bilo i kroz stihove) podeli sa svetom. Religija nije samo verovanje u Boga, to je i verovanje u sebe, u prirodu koja treba da ostaje iza njega. Moje molitve nisu molitve za mene, to su molitve za sve, za svakoga. Za one koji su „zalutali“, za drske i osorne, za umorne, nejake, za one koji strahuju i strah seju, za sve na ovom svetu, čak i za Ahilovu petu! Ja sam onaj, možda „retki“ čovek koji ne ume da mrzi, ali zato umem sve da volim i razumem, čak i one koji zlo čine. Savremeni čovek nije okrenut ka molitvi. Ne, nikako. Ja pod molitvom ne smatram samo vernike, nego ukupnost i čestitost čoveka, njegove duše, njegovog rada, pogleda na svet, odnosa prema drugima… Svako i ne mora (i nije) religiozan, ali bi trebao biti čestit čovek i kao takav Bogu je omiljen.

Po mnogo čemu je osobena i Vaša knjiga „Proplamsaj-Rasplamsaj“, zbirka misaonih epigrama u kojoj ste pribegli formi trostišja, pevanja u haiku ramu. Čine je zapisi naslonjeni na narodnu mudrost, Vaša promišljanja i utisci o ljudima i svetu. Šta ste njome želeli da poručite čitaocima, a šta sebi?

Knjiga „Proplamsaj Rasplamsaj“ nema neku posebnu poruku osim lepote življenja, lepote stihovanja da u život čoveka/čitaoca kapne samo zrnce radosti i zadovoljstva, da život bude lepši i podatniji, da čitalac kroz tu kratku i strogu formu japanskog haiku pesništva oseti je život lep, ali da je, kao i pesma kratak i da ga treba proživeti časno, uredno, ugodno darujući ljubav iznedrenu iz starih mudrosti, a SVE, baš sve životne mudrosti već su iskazane u najčuvenijoj knjizi – SVETOM PISMU koje uvek i uvek imam ispred sebe. Ova knjiga vodilja je mudrosti svih generacija stvaralac koje svet poznaje, čak i Ničea!

Da li sve što saznajemo, saznaje nas?

Čovek je iznad svega, samo je Bog iznad čoveka. Sva mudrost je u čoveku. Izvan čoveka sve je praznina.

Knjigu stihova „I stvori Bog paora“ napisali ste u jednom dahu, na Vaš rođendan, kakva je sprega između Vas i paora s obzirom na to da ste brđanin, rođeni ste u Mostaru?

Ne, rođen sam na selu i odrastao. Moji su se nekada davno (brojna porodica) dogovorili da jedan deo porodice ostane u gradu (Mostaru), drugi deo da ide na selo gaju stoku i obrađuje zemlju. Porodica se nikada nije podelila i nikada do danas nije imala više od 30 živih glava. Život paora/seljaka/poljoprivrednika zapravo sam upoznao tek ovde u ravnici. Paori su, čini mi se nešto „čistije duše“. Ovo kazujem uslovno, jer znam da to i nije istina, ali sam želeo da uzdignem čestitost paora za bar jednu stepenicu više da bi se za paora znalo, da se paori poštuju kao i ostali svet sa svim vrlinama i manama. Paori imaju svoje brige, svoje potrebe, svoje navike, vrline i poroke, imaju potrebu da rade i više i teže poslove, da se raduju, vesele, da dočekuju goste, da mire nemirljivo, da ratuju i raduju se životu… Biti paor po mom uverenju znači biti radan, pošten, čestit, pokoran, tih, spreman na saradnju, odvažan…

U životu nije važno ono što vam se dogodi nego ono čega se sećate i način na koji to pamtite“, napisao je Markes. Šta je, po Vašem mišljenju, najvažnije u životu?

U životu je mnogo važnih stvari, ali nastojim da se držim onog stiha iz Jesenjinove pesme „Crni čovek: „Biti nasmejan, prirodan i tih, najveća je umetnost na svetu.“ Teško je, zaista je teško u ovom turbulentnom vremenu biti i prirodan i nasmejan i tih, ali je potrebno težiti da se uzburkanost srca ne prelije preko visokih obala nemirnog i nesigurnog življenja, da izazovi savremenosti ne zaslepe čoveka i da ni na koji način ne oskrnave njegovu dušu, da čovek ostane po naumu Tvorca Čovek, čak i sa sitnim manama, a niko nije bez nekih mana. Najvažnije u životu je ne izneveriti sebe, ne slagati sebi samom, ne biti u zavadi sa svojim nadanjima, željama, verovanjima… Imati ljubav za sve i štedro je deliti sa drugima.

SIMO B. GOLUBOVIĆ, rođen 16. marta 1947. u Otoleži (Ravni, opština Mostar) – BiH. Dobitnik je DRUGE nagrade Turističkog saveza Mostara i lista Sloboda 1963. godine za objavljeni tekst «Moj grad ljepši da bude», nagrade ”Moravski belutak” 1997. godine, dobitnik DRUGE nagrade NA POLA PUTA Književne zajednice Jugoslavije 2003. godine, dobitnik PRVE nagrade za najlepšu rodoljubivu pesmu na Sedmom festivalu rodoljubive poezije u Velikom Borku 2003. godine, čime je postao nosilac/čuvar zlatnog pečata Prvog Praviteljstvujućeg Soveta Serbskog, dobitnik DRUGE nagrade za književnost „Dragojlo Dudić“ za rukopis romana „SEDAMDESETSEDMI JOVAN“ na 29. knjiženo-publicističkom konkursu 1999. godine, dobitnik PRVE nagrade za zavičajnu poeziju na Prvom festivalu zavičajne poezije u Suborici 2016, kao i mnogih drugih priznanja i počasti. Uvršten u Zbornik najlepših pesama o Srbiji – Proleće u Srbiji/bukvar rodoljublja, izdanje GAMBIT 1999. godine. Uvršten u leksikon pisaca prosvetnih radnika Jugoslavije. Uvršten u mnoštvo zbornika i književnih časopisa. Bavi se književnom kritikom i slikarstvom. Imao je dosta samostalnih i zajedničkih izložbi. Učesnik je više likovnih kolonija. Ilustrovao je dosta knjiga. Osnivač je Kluba pesnika ”Orfej” Subotica i dugogodišnji glavni i odgovorni urednik za izdanja ovog kluba, član je Književnog kluba ”Sveti Sava” Subotica i Književne zajednice Jugoslavije, član Književnog kluba Čukarica Beograd i Kluba književnika Beogradska boemija Beograd. Osnivača je UDRUŽENjA BALKANSKIH UMETNIKA. Osnivač je i organizator književne manifestacije DEČJI PESNIČKI MARATON SUBOTICA. Član je SKOR-a (Savez književnika u oradžbini i rasejanju), član HRVATSKOG KNjIŽEVNOG DRUŠTVA i dobitnik NAGRADE ZA ŽIVOTNO DELO tog Društva. Dobitnik Subotičkog oskara popularnosti za oblast književnost za 2011. i 2014. godinu.
Stalni član Velikog žirija međunarodne književne manifestacije „Mili dueli“.

Autor intervjua Valentina Novković