Talenat kao sadizam mazohizma

Upotrebiti svoj talenat, bilo koje umetnosti, je neka vrsta uzvraćanja. Bilo sebi, bilo postojećem svetu ili nečemu nadličnom. Ono što posedujemo jednim delom uvek dugujemo nekoj vrsti slučajnosti, koja se zaustavila baš na nama. Ispočetka je samo nagoveštaj, početni stepen intuicije koju još uvek ne poznajemo dobro, osećaj koji nas vodi upravo tamo gde se taj talenat oseća, gde se uklapa, gde može da postoji. Potom je, često i nesvesno, kretanje ka stvaranju oblika, misaonoj protivrečnosti koja se, na neki način, miri našim učestvovanjem. Stvaranje vodi ka spoznaji, koja je postepena, ali obuhvata čitavo naše biće, koje se time istovremeno širi, otkrivajući puteve koji rasvetljavaju prvobitnu tamu nepoznavanja.

Radost koju izvestan talenat donosi je ubedljiva i preobražujuća. U tom osećanju nema ničega “kvazi“, kao što ga ponekad nosi samo umetničko delo, usled nemogućnosti da ideje potpuno prenese iz misaonog u stvarni svet. Sama imaginacija, uobrazilja, nešto je autentično, poduprto delom nama samima i našim iskustvima, a delom kombinacijom kojom se u nama slaže i usložnjava.

Sam talenat, početna instanca, ne zavisi od naše prirode, vaspitanja, okolnosti i spoljašnjih faktora. Ne zavisi čak ni od naših kognitivnih sposobnosti. Što više saznajemo, talenat zadobija svoj mnogostruki potencijal, ali je sam plod nečega što je dato da bude izraz, kojim se u svet pušta naš lični osećaj, koji posredstvom umetnosti postaje važan, koji se može čuti, videti, opipati. Preko talenta, unutrašnji svet postaje spoljašnji. Talenat je jedinstvena prilika da se jedna vizija izvuče iz samoće i mraka i pusti (možda natrag) u svetlost i svet, iako ta samoća ostaje uvek u stvaraocu, koji je dopustio da ga stvaranje prožme.

Talenat nije isključivo naš, ali isključivo našim oblikovanjem dostiže svoj totalitet. Prolazi kroz nas i odlazi u nepovratno, ali nam se uvek i vraća. Pritiska nas i oslobađa. Umrtvljuje i nanovo oživljava. Rađa se sa nama, ali ne umire. I, ako ga pokušamo napustiti, uvek će se vraćati, da nas podseti na slučajnost koja je postala sudbina. 

Jasna Rakićević