Otisak poljupca na aorti

Najteže te je bilo pronaći. Prepoznati i biti prepoznat. Utopiti se i pustiti. Poverovati i osloboditi jedan autentičan i strastven svet. Dopustiti da vidiš moju ranjivost, i ne stideti se zbog toga. Najteže je bilo prihvatiti sopstvenu prirodu i, nesputanu i divlju, pridružiti je tvojoj.

Osloniću se na tebe. Zagrlićeš me. Pogledaću te, iznutra. Srešćemo se u dubinama nas samih. Osmehnuću se, jer napokon saznajem. Osmehnućeš se i ti, bićeš blizu i bićeš bluz. Odsviraćeš nešto na mojoj trepavici. Udahnuću tvoj ritam, i nastaviti, sa tobom. Tamo gde se zaustavljaju izgubljene strele i gde se nalazi san. Tamo gde se život čuje u krajnjoj punoći i vidi u bojama oka. Tamo gde smo već bili, nedotaknuti vremenom. Tamo ću ti napisati pesmu.

... Pričam tužno noću,

Pobegnem od sebe,

Otputujem u negodovanje,

Govorim ti “srećo“,

Ti se srećno odazivaš

Dok te mačka grebe po vratu

A ja se sećam sećanja

I smešim duboko u sebi...

Preselim se u pliš fotelje,

Zavijam noću

Svilenim glasom

Koji te dodiruje,

Uprtim u unutrašnjost tebe

I sastavljenim od staklića nežnosti

Pošaljem pismo,

Zagolicam ti ušnu resicu,

Dopustiš da te udahnem,

Utopim se u reci švedskih klasika,

Stegnem ti potiljak

I volim.

Jasna Rakićević