Svetlost na kraju tunela

Pisanje, moja zavist, moja kreacija. Kada pišemo stvaramo najrealniji nestvarni svet. Kada zapišemo emocije, ispunjeni smo blagostanjem i mirom. Ali nije uvek tako jednostavno. Ne pišemo uvek kad se osećamo zadovoljno i srećno. Pisac/pesnik, najčešće oseća patnju drugih, patnju koja je ostalim ljudima preteška i vešto se bori sa njom prenoseći je na papir. To je borba jedan na jedan, najgora. Niko ne vidi borbu pesnika, niko ne čuje njegov vapaj za spasenjem. Pesnku je nemoguće pomoći, zato što je to najteža borba. Borba između uma i duše, problema i mira. Nestvarna, a tako stvarna i teška.

Koliko god ta borba izgledala teško, pesnik je i dalje jedini čovek koji može kroz nekoliko reči opisati veličinu ljudske duše i patnje. Odakle dolazi inspiracija? Zašto je svaki dan borba za opstanak? Niko to ne vidi. Prvo polazim od sebe,  noću kada pišem. Većinu vremena osećam mir koji se kako dan odmiče pretvara u nešto mračno ili teško. Brige se skupljaju sve brže i brže. Patnja počinje da mi prožima dušu. Bol koju osećam je svačija a opet na kraju samo moja. Uzimam papir u ruke, puštam laganu pesmu na računaru i magija može da počne. Vreme staje, stihovi naviru sa svih strana. Scene se menjaju pred očima tako brzo kao da proživljam nešto. Zapisujem tamnu stranu ljudske duše. Zašto? Da li zato što sam i sam mračan? Trudim se da budem pesnik koji je neutralan,  posmatrač u priči. Kako onda objasni sve što osećam? Možda jednostavno želim svu bol da svalim na sebe kako je drugi ne bi osećali? Pomalo je sebično ali i hrabro. Zar je pesnik jedan od retkih ljudi koji se može nositi smelo sa bolom i patnjom? Možda je pesnicima tako i suđeno. Preteško je to breme za običnog čoveka. Niko se ne usuđuje da stane lice u lice pred bolom. Ko će pobediti u tom večnom duelu? Nekad padne pesnik a nekad bol, igra je neizvesna do kraja.

Dosta puta pesnik opisuje mračne teme u svojim pesmama koje se graniče sa morbidnošću. Niko se nije usudio da pogleda na te pesme kroz pesnikove oči. Kroz oči čoveka koji proživljava prošlost svakoga dana, bori se sa sadašnjošću i vidi budućnost. Ljudi se plaše onoga što ne mogu da razumeju.Tako je možda i bolje, pisanje nije za svakoga, koliko god to izgledalo smešno i banalno. Jedno je kad pesnik stavi svoju dušu na papir, a drugo je kad neko piše da bi pisao, a neko treći čita. Nije to isto.

Pisanje dušom se ne može učiti u školi, sa tim se čovek rađa. Kritičari će takva dela proučavati zauvek i truditi se da razumeju iako to nikad neće moći. Zašto neće moći? Upravo zato što ne vide događaje kroz pesnikove oči. Ne samo oni, to ne vidi niko osim onih što o tome i pišu. Upravo u tome je čar i težina pisanja. Osećaj je kao kad se vojnik nalazi sam pred nekoliko hiljada protivnika. Takva je svaka bitka emocija o kojoj pesnik piše. Kada se pesma završi, pesnik je odneo pobedu toga dana ali se sutra bitka nastavlja.

Takva borba se graniči sa epskim. Rovovska je to bitka. Papir je samo koloteralna šteta u celom događaju. Ko god bi želeo da krene u takvu borbu bez unutrašnjeg poziva bolje nek dvaput razmisli. Pesnik nikad ne gleda na stvari olako, on se divi i samom trenutku svog najvećeg poraza. Divi se, oseća ga i na kraju ga stavlja u svoju pesmu. Stapa se sa njim.

Pisanje je mač sa dve oštrice, ili ćeš izdržati sve udarce i pobediti ili ćeš potonuti u zaborav, zauvek. Samo, ne treba gledati na sve to kao na nešto strašno ili loše. Da  pesnici nisu prožimali sve te utiske, sopstvene i tuđe sreće i nesreće, upijajući ih kao sunđer, ne bi nastale najlepše pesme u poeziji. Ipak pričamo o stvaranju, zar ne? Stvaramo da bismo pobedili sami sebe, naše strahove i izazove. Ako želiš da pišeš, pridruži se. Bitka je već uveliko počela, mi vodimo.

Đorđe Grmuša