Odnos prema umetničkom talentu

Piter Šefer je za svoje dramsko delo Amadeus odabrao neodolјivu temu odnosa prema umetničkom talentu. Još od Puškina i njegove tragedije u stihovima Mocart i Salijeri, umetnost se poigrava sa mitom o smrti velikog kompozitora. Amadeus Pitera Šefera ocenjen je kao jedan od najlepših komada 20. veka. Samo na Brodveju izveden je više od 1000 puta. Prvu predstavu u Beogradu režirao je Paolo Mađeli početkom 80-ih godina. Tada je Mocarta igrao Lazar Ristovski, a  Rade Marković Salijerija. Drugu postavku režirala je Alisa Stojanović;  Mocarta glumi Gordan Kičić, a Salijerija maestralni Predrag Ejdus. Salijeri, dvorski kompozitor, obuzet lјubomorom, namerava da uništi Mocarta, jer iz njega čuje božanski glas. Pojava Mocarta na samom dvoru za njega postaje noćna mora i tragično stradanje. Predstavlјajući se kao prijatelј, Salijeri sve vreme postavlјa nogu saplitanja nadarenom mladiću pokušavajući da uguši njegov natprosečan talenat. Mocart svestan svoje vlastite vrednosti i genijalnosti, ali nesvestan vremena i prostora u kojem živi,  ne želi da se pomiri sa uslovima koje mu postavlјaju imperator i njegova dvorska svita, ali ni da se prikloni ukusu publike toga vremena koji je bio pod uticajem istih. Najveći Mocartov greh bio je u činjenici, da nije želeo da igra na taktove njihove muzike. Da li je Salijeri otrovao Mocarta, da li je on sam pojeden od strane svoje umetnosti ili svog načina života, ostaće večna tajna, jer pravih podataka o njegovoj smrti nema (samo nagađanja). Zapravo, to je građa od koje režiseri prave predstave na ovu temu. Zlonamernici bi rekli ništa novo, ali postavlјa se pitanje o današnjem odnosu prema umetničkom talentu. Kako danas izgledaju Salijeri i dvorska kamarila? Da li su se promenili ili ostali isti? Naravno, ovo je 21. vek, u kojem će retko koji umetnik završiti u zajedničkoj grobnici posutoj krečom, ali se i Mocarti retko rađaju. Karakteristično za mediokritete je da oni ni po koju cenu ne žele da napuste svoja strateška mesta, spremni čak i da učestvuju u uništenju tuđeg umetničkog talenta. Naravno da neće sipati arsenik u čašu, ali će pribeći novim metodama- modernim. Mnogi od njih, nedorasli ni prosečnosti, bez stida vrše ulogu lјudi koji izdaju pasoše za prelazak na polјe afirmacije ili samog predstavlјanja. Pod sloganom su: Politika nas ne interesuje, ali su  uvek negde u blizini cara, ne bi li pomogli istom da potraje u narodu, sa večnim oreolom na glavi. Genijalnost ili nadarenu natprosečnost ne treba da neguje i čuva samo istorija, već i samo vreme u kojem se nalazi, jer ona sama svoju umetnost gradi svirajući na čarobnoj fruli koju je Bog poslao da oplemenjuje lјude. Na kraju recimo samo da i u jednom i u drugom vremenu postoje dve konstatacije koje se slikaju. Prva je ona Puškinova: Genije i zločin su nespojivi. Taj slogan nekako više ide u ruke mediokritetima, i druga (scena kada Kapelmajster otkriva svoje neznanje; nikada nije čuo za Bomaršea i njegovog lika Figara ) koja pokazuje nezasluženu pripadnost navedenoj sviti. 

Ivan Novčić