Trik je u triku (dvadeset i četvrti deo)

Ovog jutra, Pera je u rukama držao bocu šampanjca i nasmejano je izgovorio:

„Ljudi, uspeli smo! Moram da čestitam grupi genijalaca bez kojih ovo sve ne bi uspelo“, aplauz se zaorio, „A sada uživajte u pobedi za koju smo svi mi zaslužni.“

Pup! Šampanjac se otvorio i mi smo u uskim čašama cirkali penušavo vino koje nas je opustilo, moram priznati. No, ništa još uvek nije bilo gotovo. Telefon mi je zavibrirao i, s obzirom da je Pera bio pored mene, pomislio sam ko bi mogao da me zove u ova doba. Blokirani broj i nadrndani baja sa druge strane. Izgledalo je kao da smo se opustili pre vremena...

„Opet se čujemo!“

„Ko je to?“ upitao sam sa dozom opreza u glasu. Začuo sam lagano smeškanje u glasu i shvatio da je primetio podrhtavanje mog glasa dok sam pričao. Znao je da sam blago uplašen, želeo je to da iskoristi protiv mene.

„Moram ti priznati da nisam očekivao da ćete stići do kraja... Čestitam, ali pazite se, ulazite u šesnaesterac, a nemate u posedu loptu!“

„Ja stvarno ne znam o čemu govoriš!“

„Nemoj da se lažemo, poznajem te, Stevo. Samo nemoj da se iznenadiš kada me budeš video u nezgodnoj poziciji. Ti si kriv!“

„Au, ako me već poznaješ, zašto ne priđeš kao čovek i kažeš mi sve to u lice? Nego zoveš kao sisica... Kada budeš želeo nešto da mi kažeš, znaš gde sam...“

„Nadao sam se da si razumniji, a ono idiot! Slušaj me, odustani od cele priče, ostavi Peru nek potone, a ti preživi i dočekaj novo svitanje. Razmisli o tome...“

Rekavši to, prekinuo je vezu i ostavio me je da razmišljam o tome šta je pisac hteo da kaže.

„Šta se dešava? Ko je to bio?“ Pera je iznenada upitao.

„Ma ne znam ni sam. Ne govori ništa. Ali zna nas, i tebe i mene. Na kraju mi je rekao da odustanem i da preživim, a da pustim tebe da padneš i pogineš.“

„Ovo je već prevršilo svaku meru. Pozvaću Tozu. On sigurno zna neke stvari...“

Toza se javio...

„Opa, omladinci, dođite do mene, ne mogu da pričam preko telefona...“

Pera je raspustio studente, uzeli smo taksi i krenuli do Geteove. Prišli smo kućerini, na ulazu je stajao Tarzan koji se prisno pozdravio sa nama i uveo nas unutra. Naravno, morali smo da se izujemo i da u dnevnoj sobi deset minuta sačekamo Tozu koji je ponovo izleteo u bademantilu sa tompusom u ustima.

„Partneri, da li ste odradili svoj deo?“ upitao je sa suptilnim osmehom.

„Naravno, sutra puštamo u prodaju i do kraja meseca imaćemo pregršt novca, za sve naše potrebe.“

„Nadam se da će biti tako, u to ime nazdravljam. Šta! Tarzane, nisi im doneo viski! Majmune, neću da nazdravljam sa glavama naših obdarenih momaka. Požuri, donesi im.“

Nekoliko trenutaka kasnije, sablasna pojava ogromnog čoveka sa malim čašama viskija s ledom bila je ispred nas, služeći nas. Nakon gutljaja, Pera se uozbiljio, a takođe i Toza. „Zbog čega ste me zvali? Šta vam sad fali?“

„Neko nas uhodi, prati i izgleda zna čime se bavimo.“

Toza se vidno unervozio kada je čuo tu informaciju. „Ko vas uhodi?“

„Ne bismo došli do tebe da znamo ko je.“

„Nema problema, raspitaću se. Znam ja ljude i, kao što smo se dogovorili, čuvaću vam leđa, al’ vi nemojte da me zajebete. Očekujem ono što mi sleduje do kraja meseca.“

„Dogovor je dogovor, to se podrazumeva!“

„Videćemo...“

Pozdravili smo se sa njim i nestali.

Hod kroz zemunski geto nas je pravio paranoičnim, seli smo u sedamdeset osmicu i otišli kućama. Zvezde su se nazirale na zagađenom nebu. Kiseonik je bio izmešan sa raznim sranjima, nismo mogli da dišemo za džabe. Želeo sam dodir sa planinom, da prostrujim mozak i da opustim mišiće koji su se, kako je vreme prolazilo, naprezali sve više i više.

Približavao se završetku još jedne avanture. Mogućnosti koje su mu se ocrtavale davale su mu snagu da nastavi dalje, bez obzira na mračnu hladnoću koje je ovo mesto, svakim sekundom, ispoljavalo. Stavio je tačku i nasmejao se. Penkalom je podebljao ime na početku. Zanimljiv osećaj pobede držao ga je u životu. Lagano se nasmejao i čak je osećao pritajenu esenciju sreće dok je iščitavao već napisane reči koje su podsećale na njegovu izgubljenu podsvest. Krio se učauren u krevetu, čekajući još jedno svitanje koje bi ga inspirisalo da napokon stavi tačku na sve što ga je okruživalo. U jednom trenutku je zaspao, no već u sledećem se probudio sa željom da nastavi već započeto. Došlo je vreme, pomislio je, dok se naglim koracima približavao pisaćem stolu. Život je za njega spremao nove pobede, koje nije mogao ni da sanja, a kamoli da zamisli. Kao početak i kraj, pakao i raj, tama je ponovo zauzela polovinu prostorije. Kao kada bogovi ocrtavaju svet, on je zamišljao svoj, drugačiji, istinit, ali svakako njegov. Ako je život samo linija, iskrivi je, postaće reč!      

 Stefan Megić