Tajanstvena klupa

Tog leta je odlučila da sredi svoj život. Mnogo loših trenutaka preživela je u svom gradu, pa se rešila da promeni nešto, makar da nagradi sebe jednom malom slatkom avanturom. Pre tri godine letovala je u jednom malom mestu u zapadnoj Srbiji i tako do sada. Obožavala je to mesto, iako su joj svi zbog toga prigovarali. Govorili su joj: "Lela, zar ti nije dosadno da svake godine posećuješ mesto, promeni destinaciju." Nije ih slušala. Obožavala je to mesto, jer bi joj se uvek u njemu dešavalo nešto lepo. Bila je veoma mlada i kao i sve devojke, maštala je da upozna nekog i bude voljena.

Posle par dana stigla je na svoje omiljeno mesto. Gazdarica kod koje je boravila, nije imala ćerku i Lelu je jako volela i obožavala. Ostavljala joj je svoju sobu sa stvarima na korišćenje. Izlazila je na njeno omiljeno mesto za trčanje. Bila je to uska staza u šumi ili "staza zdravlja" kako je imala običaj da je zove. Tu je bila i jedna stara klupa koju je obožavala i na kojoj je odmarala. I koja joj je nekad bila srecana.

Na njoj su bila ispisana imena parova i pričinjavalo joj je neobično zadovoljstvo da na njoj sedi. Razmišljala je kako će ovih dana trčati istom stazom i odmarati baš na njoj. I tako je počeo njen duševni odmor.

Volela je da džogira ujutru kada bi retko imala priliku da nekoga sretne. Nailazila bi na poneke osobe sportskog tipa ili rekreativce, kao sto je i ona bila. Volela je da vežba u vreme dok bi većina ljudi još spavala. Prolazilo je vreme i četvrtog dana njenog odmora nije joj se više trčalo. Ali, nešto joj je govorilo obraćajući se dobro poznatim glasom, poput naredbe: "Ustaj lenjivice." I naravno, vođena svojom intuicijom, krenula je na jutarnju vežbu.

Tog jutra, na klupi na kojoj bi obično sedela kada bi joj zatrebao odmor, ugledala je nešto krajnje neobično. Na klupi je stajao cvetić, a ispod njega poruka kratke sadržine: "Ko rano rani, dve sreće grabi.'' Nije znala šta se dešava, pa ga je iz čiste znatiželje uzela i sačuvala. Svakog narednog dana bi ostajala po neka nova poruka koju bi Lela skupljala ne sluteći da je neko prati.

Sedmog dana se pojavila nova poruka sa tekstom: "PUT KA SREĆI UVEK VODI UDVOJE."

Ovog puta je ona rešila da se našali sa nepoznatim autorom teksta. Nije uzela poruku, već je kratko odgovorila na nju: "KO SE OD LJUBAVI KRIJE, BOLJE DA GA NIJE."

Osmog dana njenog svakodnevnog jutarnjeg džogiranja, umesto uobičajene poruke, na klupi je sedeo zgodan momak zagasito crnih očiju koji je čitao poruku. Sela je pored njega znatiželjno ne rekavši ni reči. Samo ga je kratko pogledala, a osmeh na njenom licu je govorio sve. Produžila je boravak više nego što je i planirala. U njeno srce je tog jula sasvim neočekivano ušetao novi stanar, odlučan u nameri da promeni njen dotadašnji život. 

Sledećeg leta na staroj drvenoj klupi bila su urezana njihova imena sa porukama koje su jedno drugom uputili na tom istom mestu.

Autor Maja Adamovic