Bajkoviti kolektivizam

Nekada sam osoba dugih ruku i nogu. Junak iz bajke Grozdane Olujić. Princ koji ne može da dozove princezu, jer je ona visoka, a on previše bled. Dani postanu previše razvučeni, a sve moje je strano. Sve što radim je tako daleko i tuđe, ne mogu da razaznam san od jave. Preklapaju mi se granice onostranog. Kraci mašte uplivavaju u javu i igraju se prevrćući brige po pameti.

Realnost postaje inostrana dok se sećam trešanja i Sunca u tople dane na jezeru zelenila. Dok koji vodi do vode je drven i iskrojen od želja. Protrčati tuda bi bilo isto kao dopustiti sebi da uživam u radostima života. Ali, dopustiti sebi taj luksuz značilo bi iskoračiti iz sveta bajki, koji je fantastičan. Tada bih morala napustiti izvore i potočiće, mrave koji vredno rade, kao i razgovor sa drvećem.

Odlazak u šumu više ne bi bio tako zanimljiv i ispunjen dešavanjima sa prijateljima iz prirode. Pčele bi se naljutile i cvetovi bi onda ostali sami i neoprašeni. Rode bi pobegle, jer ne bismo više razgovarali. Zvonar, koji za svoj rad traži samo da niko ne ubija ptice ni tokom ni nakon njegovog života, odselio bi se u drugo mesto. Sva mesta iz bajki bi ostala opustošena.

Sedefna ruža, školjka na dnu mora, ne bi više imala želju da izađe u spoljni svet, da vidi šta je to toliko interesantno tamo. Ona bi se zalepila za stenu i ostala tamo do kraja vremena. Svoj biser, svoju čežnju, nosila bi sa sobom. Ribe bi ostale neme bez mogućnosti da ikada progovore.

Mesečev cvet, koji leči bolesnu decu, ostao bi u šumi na gori, za vek i vekova. Niko nikada ne bi znao za njega. Nijedan princ ne bi stigao u svoje kraljevstvo. Nijedan kralj ne bi dobio nazad svoju ćerku. Nijedno kraljevstvo ne bi bilo oslobođeno.

Životinje ne bi više pomagale junacima u preprekama, ne bi više bilo potrebe. Da se otisnem tim dokom želja, sve ove lepote bajkovitog sveta bi iščezle. Sve životinjice i zveri ostale bi tužnog lica i pokunjenog izraza. Okrenuli bismo se sebi. Osamili bismo se i bavili se svojim životima. Surovi realizam bi, zarad nekoliko želja, naterao čitavo jedno fantastično društvance da napuste maštu, i da se svako polako počne okupirati svojim idejama, svojim mislima i razmišljanjima o visokim vrednostima.

Kao produkt, dobili bismo vuka, prekrštenih nogu sa šoljicom kafe u šapi, kako razmišlja o socijalizmu i njegovim manama. Zec bi radio na svom duhovnom miru i živeo bi na ivici egzistencije, dok bi medved radio na svom fizičkom izgledu i istresao se na slabijima od sebe. Svi bi živeli razjedinjeni u svom malom svetu želja i iskrivljenih vrednosti. Ubrzo bismo svi zaboravili ko smo, šta smo i prvobitnu ideja kolektiva, čiji bismo nedostatak nadomestili materijalnim nagradama, napustili i ostavili u praistoriju narodne književnosti i arhetipskog plemenskog saveza, pod etiketama: primitivno divljaštvo.