Konj

Neveliki karavan kretao se od Čemerna ka ćaletovom rodnom selu Izgori, kroz hercegovački krš. Ćale, keva, đed, kobila Zeka, na čijim smo se leđima, pritisnutim samarom, baškarili brat i ja. Upekla zvezda, nigde oblaka.

Svake godine dolazili smo kod đeda početkom avgusta, da mu pomognemo oko koševine.

Đed je vodio Zeku, keva je pazila na nas dvojicu, a ćele je brao borovnice i šumske jagode; njegova ogromna ručerda pretvarala se u poslužavnik s kojeg smo se sladili brat i ja. U jednom trenutku đed je zastao da zaždije cigar duvana i pustio dizgine, a Zeka je sama produžila dalje. Ponukan radoznalošću upitao sam đeda:

– Zna li ova kobila kuda ide?

Prozuklim staračkim glasom, na koji je poluvekovno predoziranje nikotinom ostavilo vidljiv pečat, rekao je:

– Ona zna, ali ima mnogo konja koji to ne znaju.

Potom mi je pripretio prstom:

– Upamti, sinko, ako ne znaš kuda ideš, gde god stigneš, uvek ćeš biti na pogrešnom mestu!

Dan danas, kad se toga setim, zapitam se nisam li možda i ja jedan od tih konja iz đedove priče.