Foto:
autor nepoznat
Tek je 12 sati
25.12.2020
Letnji raspust te vrele godine provodio sam radno. Duga kosa i iscepane farmerke koje sam nosio nisu se baš slagale sa ambijentom kafića u kome sam radio to leto. Gosti su većinom bili opasni momci i sumnjivi biznismeni koji su dočekali svojih pet minuta u gladnom vremenu, gadnoj godini, gadnoj deceniji. Kao klinca koji nikada do tada nije bio sa one strane šanka, angažovali su me da pomažem, perem čaše i radim sve one glupe poslove koji su starijim konobarima bili dosadni. Čudan i meni do tada nepoznat soj ljudi dolazio je u kafić svakog dana. Sitni prevaranti, kockari, robijaši sa podužim zatvorskim stažom, lopovi, džeparoši, secikese, poneki advokat i nekoliko zaista opasnih momaka bili su redovni u kafeu blizu reke. Kratke kose, patike, trenerke, zlato, kradena kola, miris benzina točenog iz kanti lokalnih švercera goriva, šuštanje nameštenih špilova plastičnih karata, poneki bljesak upasanog pištolja ;po tome ih pamtim. Sound track tog leta je bio grozan. Laki letnji hitovi, nečega što se kratko zvalo dens, odjekivali su po ceo dan. Jedan mi je posebno bio iritantan...TEK JE 12 SATI...
Jedno lenjo i dosadno letnje popodne, kada je kafić prazan, jer su svi na kupanju ili na ručkovima, radio sam, dežurao sam u pustom lokalu pokušavajući da se rashladim. Prebirao sam po muzičkim diskovima, tražeći nešto što nije dens, da bar dok sam sam čujem neku normalnu muziku. Kroz izlog sam video titravu vrelinu asfalta koji se topio na julskoj žezi. Pakleni jul. Mušice su letele u krug iznad šanka, a ja sam nekim novinama pokušavao da ih ubijem.To leto, kao i i mnogih leta kasnije, većina novina je jedino za to bila dobra. Za rat. Za rat sa mušicama. Jedna je sletela na mermernu ploču šanka, udario sam je uz prasak novinskog papira. Zakoprcala se. Bila je gotova. Krenuo je moj "omiljeni" letnji hit. TEK JE 12 SATI, ZAVEDI ME DA BUDE NAM OPASNO, ONA NEĆE ZNATI... Odjednom sam čuo zvuk šuškavog materijala i okrenuo se. Ispred mene je stajao jedan od najopasnijih momaka te sezone. Visok, širokih ramena, plave uredno začešljane kose, u sneg beloj raskopčanoj trenerci. Za pojasom mu se presijavao hromirani pištolj. Taj tip nije bio naš stalni gost. Da, čuo sam ranije za njega. O njemu se pričalo često. O njegovoj hrabrosti, ludilu, pucnjavama i pljačkama koje je pravio. Sa njim je bila prelepa crnka, kovrdžave kose u uskim crnim helankama i kratkoj majici. Boginja seksipila tih vrelih godina. Stajali su ispred šanka i gledali po praznom lokalu.
- Ovde nema nikoga - rekao je momak - Jel' mali, ti radiš ovde? - upitao me je strogo.
- Pa, da, ja, da radim...
- Jel', jel me tražila murja, jel dolazio neko ovde?
- Nije, nije niko ušao već dva sata. - rekao sam.
- Znaš ti ko sam ja? - pitao je.
- Pa znam, mislim čuo sam, da mislim da znam...
- Ja sam Maks. Slušaj. Nas dvoje ćemo da se šteknemo tamo u magacin, ako dođe murja ili me neko drugi traži, nisi nas video - rekao je i odvukao svoju devojku u magacin.
Magacin koji se nalazio u sklopu lokala, bio je u stvari nedovršeni objekat, bez struje u koji smo odlagali prazne gajbe i kutije sa pićem. ONA NEĆE ZNATI, MISLIŠ LI NA MENE KAD SI S' NJOM, TEK JE 12 SATI....
Ostao sam zbunjen za šankom. Posle nekoliko minuta čuo sam škripu kočnica plavog policijskog auta koji se naglo zaustavio na parkingu ispred kafića. Tri policajca i još jedan tip u civilu, izleteli su iz auta i krenuli ka lokalu. Jedan je držao pištolj u ruci. Nisam mogao da se pomerim. Jul je postao još vreliji. Znojio sam se držeći još one novine u ruci i razmišljao šta da radim. Koga se više plašim? Policije ili tipa u magacinu. Da li da kažem da je tu? Sigurno njega traže! Ušli su užurbano, jedan je ostao na ulazu.
- Dečko, ti radiš ovde? - upitao me je onaj u civilu.
- Pa da, mislim, znate, ja sam gazdin rođak, jedan konobar se razboleo, pa ga ja menjam dok drugi ne dođe... - ispričah u dahu priču koju sam znao da treba da kažem u slučaju da se pojavi neka inspekcija u lokalu.
- Jel' dolazio ovde neki momak, visok, plav, u beloj trenerci? Maks, ako si čuo za njega? - strogo je pitao jedan od policajaca.
- Stvarno ne znam, ovde niko nije ušao već par sati, ja nikoga ne znam, samo čuvam lokal dok ne dođe konobar... Ja nisam, stvarno nije niko... - lagao sam pokušavajući da budem smiren i na usluzi.
- Slušaj, ako dođe, ili ga slučajno vidiš, odmah da javiš u stanicu, imate telefon ovde? - reče civil.
- Da naravno, upamtiću, Maks, u beloj trenerci. - pokušavao sam da zvučim kao momak od poverenja.
Policajci su na brzinu još jednom pogledali po praznom lokalu.
- Pa nije mogao ni da stigne dovde, ajmo. - reče civil.
Policajci su otišli. I dalje sam bio za šankom. Tek onda sam osetio da mi srce ludački lupa. Znojio sam se, od jula i staha. Čekao sam. Nisam smeo da uđem u magacin i kažem Maksu da može da izađe. Čekao sam. Čekao je i Maks unutra. Posle dvadesetak minuta, iz magacina je prvo izašla devojka. Gledala me je prelepim zelenim očima punim zahvalnosti ili tako nečega. Onda je, malo kasnije izašao i Maks.
- Mali, sve sam čuo, svaka ti čast, stvarno. Imaš muda do poda! Uzmi papir i piši! 4422, to ti je broj mog pejdžera, ako te neko dira u gradu, ako ti bilo šta treba, pejdžuj me u bilo koje doba. Tvoj sam dužnik. - reče Maks u jednom dahu i izvadi svežanj stranih novčanica iz džepa. Odbrojao je nekoliko krupnih apoena i stavio ih na šank.
- Ovo je za tebe!
- Ali, ja to stvarno ne mogu da uzmem, ne treba, ja stvarno, nisam.... -izgovarao sam kao robot.
- Uzmi te pare i ćuti. Bakšiš, jebiga! nasmejao se Maks.
Maks i devojka su otišli. Ja sam ostao. Bio sam odjednom užasno umoran. Pogledao sam one pare, tu je bilo više od moje dve mesečne plate. Uzeo sam hladno pivo i seo za šank. Jul je i dalje goreo. Pivo je prijalo. Pušio sam i vrteo palicu Marlbora po šanku. DOVOLJAN JE JEDAN ZNAK I UČINIĆU SVE, NE TREBAM JA S' TOBOM BRAK, BAŠ ME BRIGA ŠTO SI NJEN, TEK JE 12 SATI...
Sreten Bošković