Pucanj u prolazu (drugi deo)

Kad je izašao iz stana nakon detaljnog razgovora sa suprugom dotične skitnice, Lazar se uputio pravo na adresu koju mu je žena dala. Mrštio se, pa se lako dalo zaključiti da mu se nešto u svemu tome nije dopalo. Pozvonio je po treći put, i već je mislio da odustane, kad se vrata otvoriše.

- Da? - upitno ga je gledala, dok je on buljio u tu devojku prenaglašene lepote, iako je tek ustala. "Kako li tek izgleda kad se sredi?", pitao se.

 - Šta hoćeš? Neću ništa da kupim. - presekla je njegovo piljenje.

- Viši inspektor Lazar Janušević. - pokazao je svoju značku.

- A tako... Dugo vam je trebalo da dođete. - reče i propusti ga da uđe. Gledao je u visoke plafone, u kožni nameštaj, u stari luster na sredini dnevne sobe, dok je ona otišla da donese kafu, ne zato što je on tražio, već je njoj trebalo nešto da se razbudi. Kroz dugačak niz prozora videlo se gotovo pola Beograda.

Uporedio je svoj bedni ćumez sa ovim raskošnim stanom. Dnevna soba je imala dvostruka staklena vrata i klavir pun ruža u niskim vazama. I tu je video fotografiju žene, identične sa devojkom koja mu je otvorila vrata. Znao je da je to njena majka. 

Ona je sela nasuprot njemu, na široki, kožni kauč, gledajući ga svojim krupnim, svetlim očima.

- Dakle, inspektore, pitajte šta imate... - rekla je samouvereno.

- Vi ste Malena Vatrić?! - upita je, namerno. Na to ime ona se trgnu.

- Ne, tako se zvala moja majka. Što me pitate? Ja sam Madlena. - gledala ga je drsko u oči dok je palila cigaretu.

- Vi ste zvali pre dva dana i ponovo sinoć i ujutru? Zašto ste izvodili tu predstavu u prolazu? Šta ste želeli time da postignete? Zar ste mislili da ne znamo da je taj prosjak Veljko Dmitrović? - rešetao je pitanjima pokušavajući da je zbuni, ili bolje rečeno, da ona ne zbuni njega.

- Očigledno je da Vi već sve znate. Što ste dolazili? Verovatno da vam potvrdim da je Veljko pokušao da me ubije, isto kao i moju majku.  Doduše, kod mene mu to nije pošlo za rukom.

- Možda zato što i nije pucao! - inspektor uzdahnu. Ona, kao da ga nije ni čula. Nije se usuđivao da gleda u njeno lice, tako hladno i lepo, lice Grejs Keli, kao da je nosilo neku starinu vremena. A opet suviše zavodljivo, nenametljivo ali ipak zavodljivo.

- Veljko nema pojma ni ko je, niti ko si ti! On boluje od alchajmera. Nije pokušao on da vas ubije, a što je još značajnije, on nije ubio Vašu majku!

- Nego? I tebe su potkupili...to je strašno. U ovoj zemlji nema pravde, nikakve. Reći ću vam: da, ja sam pravila predstave u prolazu, kao da je teško nabaviti pištolj u ovakvom jednom stanu, koji je pripadao Veljkovom ocu. Želela sam da se seti šta je učinio! Jedino vraćanjem čoveka u prošlost, može se nešto učiniti. Nije kaženjen. Zar vi baš ništa ne razumete? On nije kažnjen! Pušten je na slobodu, nije bio ni dan u zatvoru. - šetala je po sobi, vidno razdražena - Jer mu je otac bio sudija. I ja sam ostala bez majke. Kakva je to pravda? A onda je bila ta saobraćajka, preživeo je, na žalost. Želela sam da bude kažnjen, da pati u zatvoru, da ga tamo biju i ubiju.

- Jel ste Vi mene čuli, Madlena? On NIJE ubio vašu majku! – uporno je negirala to što joj je inspektor govorio.

- E, pa ja to ne mislim. Treba da pati, da se seća svega. - počela je da priča brzo, gorčina i bes su jasno izbijale iz svake izgovorene reči - Nisam se sećala svoje majke, bila sam suviše mala da je zapamtim, osećala sam da mi je oduzeo pola života... Kad sam saznala kako je umrla, počela sam da ga mrzim, htela sam da mu se desi nešto što će ga naterati da pati. Barem koliko ja. - gotovo se rasplakala, ali brzo se pribrala.

Inspektor je okrenuo glavu ka prozorima: - Očigledno i Veljko misli da je on ubica, pa sam sebe kažnjava. Čovek neće da spava na kartonu u prolazu, a da je sa njim sve u redu, pritom, on ima svoj dom i ženu. I njemu je dovoljno teško.

- I treba da mu bude teško. - rekla je gotovo šapatom - I treba! -apsolutno ne zarezujući šta joj je inspektor rekao tri puta, da Veljko nije kriv.  

(nastaviće se)

Kristina Janković