Pucanj u prolazu (treći deo)

Čovek u prolazu se uspravio na svom improvizovanom, kartonskom ležaju. Bolela su ga leđa, ustao je sa mukom i krenuo ka izlazu. Vetar se smirio. Na uglu je ugledao policajca, nabrao čelo, pitajući se da li je bio tu i juče. Rešio je da se preda. – Sačekajte me! Brzo se vraćam. – ovaj pogleda skitnicu, klimnuvši glavom, kao da je to nešto što se podrazumeva. 

Taj čovek, nalik na prosjaka, odlazi u svoj stan, traži od žene da mu pomogne da se okupa, obrije i da mu nađe šta da obuče. Ona se obradova, misleći da se vraća sebi. “Danas je važan dan.”, misli se, bledi osmeh mu titra licem. Žena želi da pođe sa njim, ali on ne dozvoljava, to mora sam da sredi.

- Ubio sam jednu ženu. Hoću da se predam. - rekao je mladiću, odahnuvši kada ga je video da stoji na ćošku. Nije otišao. Bio je to dobar znak.

- Kada?... Zar sada? … Idemo odmah na mesto uviđaja. – reče zbunjeni novajlija, rekli su mu da samo treba da bude na uglu, ako bude zapazio sumnjivo kretanje bilo koga, odmah da to prijavi, kad ono – pravo ubistvo! O slučaju Veljka Dmitrovića nije ništa znao.

- Ne, ne sada! U policiji znaju sve, bio sam tamo pre dva dana. – ovaj ga osmotri, vadeći iz džepa mobilni. – A, tako! – pomalo je razočaran, ali šta je očekivao, da baš prvi radni dan dobije neki uzbudljivi slučaj.

Uskoro je Veljko Dmitrović sedeo u kancelariji višeg inspektora, osmatrao prostoriju, osećajući iznenadni polet. Izgledao je zdrav, u očima mu nije bila mutna, neodređena svetlost kao do tada kada je uzalud pokušavao da se seti nekog dogadjaja. Čim je ušao u prostoriju, rekao je da je on kriv. 

- Niste je vi ubili. - reče mu inspektor Janušević - Ubio je bivši muž! Dogovor je bio da Malena zavede sudiju, da ga opljačkaju, ali ona se zaljubila u sudiju, kao i on u nju. - Veljko kao da ništa od rečenog nije razumeo.

- Ama, ja sam je ubio, jel vi mene razumete? Te večeri, ja sam pucao u nju. Međutim, izgleda da me je prevarila, ona je živa, znate, živa je… - inspekor ga upitno pogleda - Želim da vam ispričam kako je bilo.

- Samo izvolite!  - reče inspektor Janušević, da vidi čega se ovaj čovek seća.

- Mnogo, mnogo sam je voleo. Nije smela da bude sa mojim ocem, tako mlada, a on tako star. Ali ona...ona nije htela ni da me pogleda. Smejala se mojim izjavama ljubavi. Bila je tako zla, provocirala me je, govorila da sam budala, mala, glupa budala. Odrasti Veljko, odrasti. Nikada neću biti sa balavcem. Onda sam odlučio, ako neće mene, neće je imati ni moj otac. Kad je krenula kući, pratio sam je, ušla je u taj prolaz, kao da izaziva sudbinu. Već sam smislio šta ću joj reći, pre nego što je ubijem. Ali, tu je već neko bio. Prepirali su se kad sam se pojavio.  Prevršila je svaku meru. Sve mi je bilo jasno. Povukao sam obarač. Čuo se jak, silovit pucanj, ubio sam je na mestu. - stresao se - Taj čovek me je video i počeo da se hvata za glavu, vikao je: “Šta si to uradio, ubico, budalo jedna! Ubio si je!" A onda je pobegao. - zastao je. - Prišao sam joj, rekao sam: “Žao mi je…” i sklopio joj oči. A nije mi bilo žao, ni malo. I dalje je bila lepa. Seo sam i sačekao policiju. I to je sve.

- U redu! - reče inspektor. Nije imalo svrhe objašnjavati mu da je pucano iz neposredne blizine, da je ostala mrtva na licu mesta i da je on nije mogao ubiti sa te razdaljine, iz tog ugla, čak i da je bio vrhunski strelac, što on svakako nije bio.

Veljko je nabirao čelo da se seti još nečega, što je bilo važno. Magla se ponovo spuštala nad njegovim sećanjem. Pokušao je da uhvati poslednji tračak blede svetlosti, što mu je uzmicala.

- Da li znate koja je godina? - iznenada ga je upitao inspektor.

- Znam, naravno. 26. oktobar 1986. godina. – ponovo svetlost u njegovom pamćenju - Ah, da, setio sam se! Rekao sam vam da je živa. Posle dva dana, ili je to bilo jutros, nije bitno, uglavnom, Malena je došla do mene u prolazu.  Nisam mogao da verujem. Upitao sam je da li je to ona, Malena, potvrdila mi je.

- Mnogo mi je žao što si propatio zbog mene, ali ja sam preživela. Vidiš? -  Klekla je pored mene, uzela moju ruku u svoju i rekla da više ne smem da spavam tu, da se ona jako brine za moje zdravlje, da idem u policiju i kažem čega se sećam. Zato sam se spremio i došao kod vas. I rekla mi je da me voli, da mi oprašta sve. – oči su mu bile suzne.

- Dobro si uradio. Mnogo toga nam je sad jasnije. - reče mu viši inspektor – I mi smo verovali da je preživela. Sada kada si nam ti sve objasnio, ovaj slučaj je okončan. Hajde, povešću te kući. – Veljko je ustao, pružio ruku inspektoru, srećan što je preživela, što je oslobođen tereta koji je nosio tako dugo. Kako su išli ka njegovoj ulici, tako se on sve manje sećao šta je uradio, ili šta nije uradio. Ona je živa ili nije. Ako nije to bila ona, ko mu je pružio ruku. Da li će je opet videti?

Možda je to sve izmislio. Parčići slagalice su ponovo ispadali iz njegovog umnog mozaika. Tako je umoran. Sve je konačno gotovo.

Kad ga je dopratio do kuće, inspektor je pozvao Madlenu:

- Dobro si uradila. Oslobodila si ga tereta. Hvala ti.

- To sam uradila zbog tebe. – reče mu i prekinu vezu.

(kraj)

Kristina Janković