Priča o vojnikovoj ženi (iz zbirke "Zemlja", u prodaji)

Bio je kraj februara, a ona u trećem mesecu trudnoće kada se posle dužeg vremena videla s Lote Meler. Sele su u njihovu omiljenu kafeteriju u Altštatu. Malo ju je rastužilo kada je Lote rekla da joj se stomak još ne vidi. Uveravala ju je da je to zbog odeće, jer je bila zima.

Lote se pohvalila poklonom koji joj je Berti poslao iz Aušvica. Lepa damska kožna tašna. Ispričala joj je da je radni logor u Aušvicu uređen kao fabrika i kako su se vlasti potrudile da Jevreji budu korisni za Rajh.

Nagađale su od kakve kože je tašna napravljena, ali nisu uspevale da pogode, a onda je ona ugledala neobičnu šaru na pregradi sa unutrašnje strane. Ličila je na tetovažu repa sirene kakve su viđale na mišicama mornara. Lote je bila uverena da je to nekakva fabrička oznaka, ali njoj to nije tako izgledalo.

Te noći usnila je grozan san. Sanjala je ženu za šivaćom mašinom kako šije nekakvu jaknu i čoveka koji je derao svoju kožu i brižljivo je slagao u korpu iz koje je šnajderka uzimala materijal. Probudila se oblivena hladnim znojem.

Osetila je kako je i dole mokra i hladna. Podigla je jorgan sa sebe i zgrozila se. Ležala je u lokvi krvi. – Žao mi je, frau Šatšnajder – doktor Ton je podigao cvikere s nosa i obrisao ih. – Izgubili ste bebu. Moraćemo da uradimo malu intervenciju.

Kada je posle dva dana izašla iz bolnice, sačekali su je njeni i Vilijevi roditelji. Uzeli su dva taksija i odvezli se do stana Fričeovih. Ridala je i pored sredstava za smirenje koje su joj dali u bolnici. Nije mogla da se smiri sve dok nije zaspala u stanu svojih roditelja.

Magda i Kordula sve vreme su bile uz nju. Tomas je nervozno šetao po stanu i nije palio radio tog dana. Čim je otvorila oči napisala je pismo Viliju. Kordula ga je poslala u Ploešti kada je krenula na predavanje.

* * * * *

Na naftnim poljima kod Ploeštija Vili je dobio najtužnije pismo u svom dotadašnjem životu. Njegov komandant, pukovnik Bauman, nije mu odobrio vanredno odsustvo. Vojska je bila u pripravnosti i čekala da krene u napad na Grčku.

Bugarska je početkom marta pristupila Trojnom paktu, a sada se očekivalo da isto učini i Jugoslavija. Međutim, samo dva dana nakon što je pakt potpisan, u Beogradu je izvršen državni udar. Nakon toga, njegova jedinica prebačena je u Bugarsku, severno od Sofije.

I tako je, početkom aprila, Vili krenuo u novi ratni pohod. Otpor je bio slab i s lakoćom su prodrli kroz jugoslovensku odbranu, da bi potom nastavili na jug, u Grčku. Krajem aprila bio je u Atini. Tek tada mu je dozvoljeno da ode na odsustvo.

U Drezden je stigao početkom maja. Sa sobom je doneo i poklon, diskretne zlatne minđuše koje će savršeno stajati na njenim malim ušima. Kupio ih je u jednoj zlatari u centru Atine. Bila je presrećna kada ga je ugledala na izlazu iz voza. I pored toga što on do tada nije želeo da ga dočekuje na stanici u dolasku, i ispraća u odlasku, ona je ovog puta insistirala na dočeku kada ju je nazvao sa budimpeštanske železničke stanice i rekao joj vreme u koje će stići. Nije mogao da je odbije. Podigao je svoju malu ženu u naručje i nosio je do izlaska sa stanice.

Oči su im oboma bile vlažne kada su konačno ušli u stan. Gledala ga je dok je skidao sa sebe uniformu i razmišljala koliko joj malo potrebno da bude srećna. Sve što je želela bio je on. Pošto je u kupatilu skinuo sa sebe znoj i prljavštinu, čist i mirisan legao je kraj nje. A onda ju je satima ljubio. U njegovim poljupcima ovog puta nije bilo one strasti na koju ju je navikao.

Kasnije, kada se prisećala tog majskog dana, pamtila ga je po čistoj ljubavi i nežnosti kakvu nikada ranije nije osetila. Ustao je pre nje, skuvao kafu i napravio doručak. Probudio ju je sa poslužavnikom na kojem je bila i kutijica s minđušama. Prethodne večeri zaboravio je da joj da poklon. U jednom trenutku ga je upitala da li ga je razočarala, na šta ju je zamolio da ne priča gluposti. Uostalom, rekao je, doktor Ton je siguran da pobačaj nije ostavio nikakve posledice i kako će sa lakoćom ponovo zatrudneti. Samo da se taj prokleti rat završi i oni će imati svoju devojčicu. I to ne samo jednu, uveravao ju je.

Onda mu je ona ispričala o kožnoj tašni koju je Berti poslao Lote i o snu koji je sanjala u noći kad je pobacila.

– Misliš li da to zaista rade? – upitala ga je.

– Ne znam. Teško mi je da poverujem u to...

– Onaj riblji rep izgleda kao tetovaža...

– Ne znam, zaista ne znam. Ali...

– Kaži!

 – Sećam se kako su se Bertijevi esesovci ponašali kod Dankerka. Ubijali su francuske i engleske vojnike koji su se predali. Oni su fanatici... – onda je zastao i uhvatio je za ramena. – Mila... O ovome što sam ti sada rekao ne smeš nikome da pričaš. Potrudi se da se što manje viđaš s Lote i dobro pazi šta govoriš pred njom. I ne samo pred njom. Uopšte, moraš da paziš šta govoriš. Molim te!

– U redu, Vili. Paziću... Ne brini.

– Još nešto. Šuška se kako ćemo uskoro napasti Rusiju. Ako se to desi...

– Rusiju? To je sumanuto!

 – Da... Sumanuto. Do sada smo imali mnogo uspeha u ovom ratu. Plašim se da će se sada sve preokrenuti.

Još nije bilo ni devet sati kad su izašli da se prošetaju po gradu. U nedeljno jutro ulice su bile puste. Umesto ka Altštatu, krenuli su prema severnom delu grada. I tu, u jednoj maloj ulici, naleteli su na Ota Ramelova. Bio je neobrijan i zapušten. Gledao je kroz njih. Vili je pokušao da mu se javi, ali ga je ovaj samo okrznuo pogledom i produžio svojim putem. Mogla se zakleti da je pogled koji je Ramelov uputio njenom mužu bio obojen prezirom, strahom i zavišću.

Nije prošao ni minut, a iz pravca iz kojeg je došao Ramelov, ugledali su onižeg debeljuškastog čoveka sa strogim izrazom lica koji je žurno hitao za njim. Gotovo da je prošao kroz njih.

– Ko je ovo? – prošaputao je Vili.

– To je Kenig, blokvart kuće u kojoj žive Ramelovi.

– Upravnik bloka? Zašto ga prati?

– Her Ramelov je teško podneo Horstovu pogibiju prošle godine. Mislim da im je sumnjiv.

– Da... Zato sam ti i rekao da vodiš računa šta govoriš. – nastavio je da šapuće. – Kada dižu ruku i uzvikuju sieg heil, i ti čini isto. Ne dozvoli im da ikada posumnjaju u tebe.

Tri dana kasnije, morao je da se vrati. Ali ne u Atinu, već u Ploešti.

Odlomak iz priče ''Priča o vojnikovoj ženi'' - ZEMLJA

Aleksandar Đukanović