Kristijan Golubović - predsednik Srbije

- Tebra, oš‘ se kandiduješ za precednika?

- Ne mogu, brate, povredio sam mišić na karate. A i džaba, Kristijan ne izlazi iz teretanu, a Palma se natovio 30 kila, nemoš ga pomeriš zbager…

Noć izborne pobede u kojoj je Kristijan Golubović nogautirao Palmu mavašijem u glavu, proslavljena je širom zemlje. Povorka u kojoj su navijači pobednika uz sirene i zastave divljali po gradu (uz povremeno lemanje palmadžija zbog skandiranja „Kristijane, steram ti ga nane“) zaustavila se ispred Predsedništva. Na balkonu se pojavio On, novi predsednik, koji je, po treći put, dokazao da su fizička spremnost i borilačke sposobnosti ključne odlike predstavnika najviše vlasti. Jer ustavne promene su učinile svoje, više dužina penisa nije osobina koja određuje Apsolutnog Vladara Srbije.

Šta, zvuči previše zajebantski?

Pa posle prošlonedeljnog „političkog performansa“ u kojoj je Uzurpator Ustava pozvao (po ko zna koji put!) predstavnike opozicije na fizički obračun, i u kojoj su oni zaleteli ko muve na proliv (ružičasti, u uglu ekrana), postavlja se pitanje – čemu uopšte izbori?

Kada je posle Džoovog bagera, Šeki, politički roditelj sadašnjeg vladara, ostao bez fotelje, išao je od televizije do televizije da bi bar malo utolio svoju estradnu žeđ za medijskom pažnjom. Tako je u jednoj hepičastoj emisiji (ostali gosti – striptizeta, starleta i neka jeburljiva pevaljka) izjavio da mu je „ona stvar 25 santima u ladnoj vodi“. Naravno, pošto je on eminentni profesor Ustavnog prava (a ne penzionisani porno-glumac) ta izjava mi je odmah izazvala nagon za zezanjem:

Čemu, ljudi, izbori
kutije, glasači
valjda dosta lenjir
i tačni merači.

Državu će svakako
najbolje da vodi
kom je penis najduži
u ledenoj vodi.

Dakle, Šešelj, rodonačelnik trenutne vlasti, prvi je nagovestio da bi demokratiju (tako podložnu manipulaciji) trebalo zameniti nekim objektivnim i nepristrasnim kriterijumom. Pošto je dubina anusa i broj uvlakača trenutno ključni kriterijum za opstanak za vlasti, možda je poziv malog Aleka na uličnu tabačinu kao metod izbora „najboljega među nama“, korak napred ka normalnosti? Jer ako je lupanje šakama (poznato u narodu kao „aplauz“) dostiglo i prestigao po sportskim performansama rivalski tim Severne Koreje, možda bi neko drugačije lupanje šakama bilo primerenije? Ne zaboravimo, tekvondo je takođe korejski nacionalni sport!

A sada, hajde da zanemarimo sav ovaj moj prethodni izliv ironije izazvan hroničnom alergijom na vazelin i da se upitamo:

Da li je još neko bio zgrožen činjenicom da živimo u državi koju vode nedozreli tinejdžeri? I gde oni koji pretenduju da ih zamene takođe ispoljavaju sindrom nedovršene adolescencije? Ako se predsednik države, čovek koji odlučuje o svemu i svačemu (uključujući i sudbinu Kosova) vadi na „ponelo me mladalačko navijaštvo“ (u 50 i kusur godina!) da li nam je zemlja u ozbiljnom problemu?

Stid (tačnije „transfer blama“) koji sam osetio slušajući matore balavce kako se čikaju, poput dečkića (devojčica?) na velikom odmoru, trebalo bi da oseti svaki normalni, punoletni građanin ove nesretne Srbije. Još na kraju koškanja ispade da je najzrelija osoba u kokošarniku Predsedništva bio anonimni pripadnik obezbeđenja. Njegov ključni argument, kojim je ubedio svoga (vrhovnog?) komandanta da ne izađe na ulicu da se tuče, glasi: „Nemojte, nije dobra ideja. Napolju uživo sve prenose."

Izgleda da je upravo opasnost od direktnog prenosa ono što je sprečilo dalju ekskalaciju sukoba. Jer pre objavljivanja snimka medijska slika događaja sastojala se isključivo od izjava učesnika. Predsednikovu verziju o njegovom „pokušaju linčovanja od strane devojčica“ mogli smo da vidimo i na svim televizijama (uključujući N1), a „devojčice“ su, naravno, servirale svoju verziju samo na Šolakovim kanalima. Svako je u svom ogledalu bio jak, hrabar, ozbiljan i odgovoran, a onaj drugi je bio slabić, kukavica i cmizdravac. I kao u famoznom upadu u RTS, pinkoidni anal-itičari su prežvakavali recikliranu zvaničnu istinu, umesto puštanja snimka stvarnosti.

Ključno pitanje je: zašto se „narod najstariji“ i dalje prima na ovakvo balavo kurčenje? Možda nam se baš zato istorija neprekidno ponavlja? Umesto da bude „učiteljica života“ ovde je ona, po ko zna koji put, vaspitačica u domu za maloletničku delikvenciju! Ako je kolektivna svest na mentalnom nivou huligana, onda su i nedavni ćevapi od ljudskog mesa apsolutno primereni prehrani biračkog tela. A onda ispadada je i „borba protiv kriminala“ samo sukob suprotstavljenih navijačkih grupa.

Naravno, imaginarijumski politički model dat na početku ovog teksta je groteskno preterivanje. Po njemu bi nabildovani pripadnik obezbeđenja i predsednik koga štiti trebalo da zamene uloge!

Ali da ne idemo tako daleko. Zakonski, pravo na bavljenje politikom (uključujući i biračko pravo) podrazumeva punoletstvo, dakle zrelost. Možda je zato kranje vreme da svim učesnicima političke scene tu zrelost proverimo nekim objektivnim psihološkim testiranjem. Jer, zaostalost u mentalnom razvoju onih koji nas vode teško da može da izvuče zemlju iz zaostalosti.