Kraj nepostojeće iluzije koja je bila stvarnost

Tišina ga je probudila. Znao je da nije vreme za buđenje, ustajanje, znao je da je mrak ali bio je odmoran. Bio je naspavan, smiren, pravilno je disao. Ćutao je, prijatna tišina kretala se između njega i njega, ona tišina i harmonija za kojom je čeznuo.

Pred njim, kroz slabo osvetljenu sobu plovili su zraci koji su ulazili kroz širom otvoren prozor. Jedna po jedna nevidljiva poruka lagano se kretala, s leva na desno, od ugla levog oka bližeg oknu, ka uglu desnog oka i isparavala u zid .

„Mnoštvo izbrisanih slova...“, pomisli nimalo zbunjen, „Neko pismo, više pisama... Neko je misli o meni uvukao u um, pisao, precrtao napisano... Ko? Nevažno. „

Pokret ka zidu, da ukloni pogled, da se ne susretne sa zracima letnje večeri. Do novog sna, ispod prekrivenih kapaka, razmišljaće o beznačajnim, svakodnevnim stvarima, misli će odlutati i zaspaće.

 Tišina. Iznova ga je budila. Svetlost se nazirala, sada bi mogao i ustati, sasvim dovoljno sna je iza, popiti kafu, započeti rutinu, iskrasti se i krenuti u susret...

 Nizovi izbrisanih slova klizili su . Sada je zbunjen, ne može biti slučajno, za samo malo iscurelog vremena, ponavlja se i... 

„Neko??? Ko?“, razmišljao je. Nije uplašen ovim plesom izbrisanih sa očitom namerom poruka. Ali kopka ga, izaziva ko to, u curenju vremena između dva prekinuta sna, ko to ...

 Razbuđen, pokušavao je da uhvati isparene deliće poruka, da na papir kojim je sa zida skidao tačkice sačuva i ...

Činilo se da nazire neke nejasne, isprekidane poruke, konfuzne beleške... Nejasno mu je, zbunjujuće, unosi mu nemir.

„...nema potrebe...izbris..sve izrečeno...čini se da je smrt tu sasvim blizu i ne želim da... neko...“