Jedan običan dan

Početak oktobra 2021, Beograd, Karaburma, autobus.

Životni lajtmotiv običnog čoveka u Beogradu je čekanje. Ne bilo kakvo čekanje, već ono koje traži maksimalnu toleranciju, razumevanje, empatičnost i šta još ne. Jedno od tih čekanja je čekanje gradskog autobusa. Najzad, stiže i on. Navlače se maske, valja zaštiti druge ili sebe, ili sam Bog zna šta i koga...

Ulazi i mlada majka sa devojčicom od dve-tri godine. Neko joj ustupa mesto.

Sa vozačevog radija trešti Bajagina pesma...

„Tvoj život je nekad siv, nekad siv, nekad žut.

Tvoj život je nekad siv, nekad siv, nekad žut.

Život je nekad žut, nekad siv.

Život je, život je kad si živ, kad si živ.

Život je za to kriv...“

Par oštrih pogleda u mom pravcu. Ne okrećem se, gledam pravo upijajući skakutanje najlepše jesenje svetlosti između još neogoljenih krošnji i strogih, geometrijskih zgrada.

Kako je divan dan, pomislih, dok mi je toplina sunca milovala lice. Setim se detinjstva, igre, bezbrižnosti, mog drveća koje sam grlila osluškujući strujanje života na hrapavoj kori uz poneku mravlju kolonu tik pored mog nosa.

Odjednom se čuje prodoran vrisak one male devojčice. Automatski se okreću glave ka njoj. Oči pune suza, iskrivljena grimasa koja pokazuje strah. Šta bi? Pa, do sada je bila tiha, ali kako je sela u majčino krilo i ugledala „bandu“ maskiranih, verovatno se u momentu uplašila. Ali ne, majci to nije palo na pamet...

„Šta je bilo mila? Sigurno ti je vruće u jaknici... Daj da skinemo jaknu!“, dete neće, za tren zagnjuri glavu u majčine grudi pa nastavi da vrišti.

„Joj, sad ćemo ti i ja da se šminkamo kad dođemo kući. Hoćeš?“, pokušava majka da je umiri. Neće, daje do znanja mala. Pa opet u plač. Sad joj majka menja položaj tako da nam je dete leđima okrenuto. Ni to ne pomaže!

„A, kako se zove mala princeza?“, unoseći se detetu u lice progovori jedna starija žena u nameri da je umiri. Na to dete poče još jače da vrišti.

Da, sigurno ćeš je tako umiriti, pomislih. Više je to izgledalo kao lekcija u stilu “zar se nisi srećo navikla na maske“? Pa moraćeš, već vidim misao te žene. Kako smo se mi navikli! Mi štitimo druge od sebe, nema veze što ne razumem kako, ali, tako nam je rečeno! Moramo biti poslušni! Moraš i ti kao većina, a ne kao neki, na primer, kao ona teta (prostrelni pogled ka meni), oni su bezobrazni i neodgovorni jer nas mogu zaraziti iako nisu bolesni...tako nekako...

"Draga ženo", sad ja pomislih, "da ti misliš na sebe i tuđe zdravlje imala bi osmeh na licu, a ne masku."

„Majko,“ usudih se da progovorim, “čini mi se da se plaši zamaskiranih lica. Ipak, kada dete na jednom mestu ugleda ovoliko lica bez osmeha, može samo da ga bude strah...“

Muk. A Bajaga peva li peva!

„Ne brini, Žiko ti, kažu svi.

Žile nemoj brinuti, boluješ od ljubavi.

To se teško podnosi!“