Sreda

Prišla je najbližem prozoru i širom ga otvorila. Pogledala u obližnje krovove okupane suncem pa u kafić u prizemlju zgrade preko puta, njen omiljeni. Žagor ulice, nesnosna buka saobraćaja i odlučnost na njenom licu.

– Pobogu, Rahela, da li si nomalna?

– Aloo, jesu ti vrane popile mozak?

Ne mareći za negodovanje kolega, zbog buke koja je dopirala spolja, obukla je svoj laneni blejzer boje peščanih dina, i umesto da izusti ono svoje uobičajeno: Narode, dosta je bilo za danas. Rekla je samoj sebi:

– Nije daleko subota!

I otišla kući bez pozdrava.

– Hvala ti, Mišo! Veliko ti hvala! Ne da si mi smestio, svaka ti čast. Nisi mogao bolje. Taman sam se ponadala da ću konačno jedan vikend da se svrtim u kući, da odmorim dušu, ako bude sreće da odgledam neki dobar film, ili da  pročitam onaj novi Basarin roman što sam dobila od Jace za rođendan – ili, zašto da ne, možda konačno privedem neko pravo muško – a ono: cvrc! Na zadatak! Idi Rahela u neku crnu nedođiju gde je prognao Bog đavola i jebavaj se tamo sa kojekakvim polusvetom. E, stvarno, Mišo, svaka ti čast! Ovo ti neću zaboraviti...

Rahela Kovač, zvana Kamikaza, gunđala je sebi u bradu nakon redakcijskog kolegijuma, koji je u njenoj Televiziji IN oduvek padao sredom, tačno u podne, pošto joj je glavni i odgovorni urednik, Miša Kolumna, kao vrhunskom profesionalcu i proverenom majstoru za specijalne zadatke, ovaj put poverion nešto stvarno vrlo strava i vrlo specijalno, i tako, kako reče Rahela: sjebao joj još jedan vikend. 

Taj simpatični nadimak Kamikaza, inače u savršenom neskladu sa njenom, upadljivo erotičnom pojavom, zaradila je tako što je među kolegama bila na glasu, fudbalskim žargonom rečeno, kako ima naviku da stavlja glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu. A važila je za jednu od najboljh riba u Beogradu. Oblik lica, ten, oči, frizura, nos, obrve, pokreti, vragolasti osmeh koji bi zaludeo i ćoravog, hod kraljice; kako neko reče, dorćolska Monika Beluči u svom najboljem izdanju. Jedino što je Rahela bila nešto visočija, ako to može da se uzme kao mana.

Utom se prisetila da je u subotu 8. mart. Dan žena!

Praznik koji slave glupavi muškarci u čast svojih, ništa manje glupavih, supruga i devojaka, koji samo za cvećare i trgovce ima nekog smisla.

– Ovde i vrapci znaju koliko sam alergična na taj budalasti praznik. Zato ćuti, Rahela, bolje ti je, i razmišljaj pozitivno – rekla je naposletku samoj sebi, nevoljno mireći se sa situacijom. – Neka ti potucanje po toj selendri bude novi izazov.

I biće, u to nema sumnje. Ne bi ona bila tako uvažena u branši da njene autorske emisije nisu rado gledane i hvaljene  na sva usta, neretko bile i nagrađivane. Još od onih njenih  izveštaja sa lica mesta za vreme štrajka rudara u Kolubari dvehiljadite godine, koji su je proslavili.

Ruku na srce, imala je ona mnogo sreće tada u Kolubari. Nije samo njena srčanost bila presudna. Stariji brat njenog tadašnjeg momka Gavre bio je istaknuti sindikalni aktivista, i zahvaljujući njemu, ona, u to vreme početnica, bila je jedini reporter kome je pošlo za rukom da se nađe s druge strane barikada. Rudari su joj verovali da ih neće izdati, a ona se svojski potrudila da ne izigra njihovo poverenje, i tako je čitav svet saznao punu istinu o tih nekoliko dramatačnim dana i noći u predvečerje tzv. petooktobarske revolucije. A za sve što je kasnije skrivila, slava, pripada samo njoj i njenoj lucidnosti i talentu.  

A taj Gavra, njen bivši, bio je njena najveća ljubav. Tri godine su bili zajedno i zasigurno bi se i uzeli da on nije, kao i svi muškarci koji kad prave gluposti ne misle na posledice, sve uprskao.

Rahela je tog vikenda bila potpuno van sebe – jedan test kaže da je zakevila, drugi test kaže da nije, pa opet jedan kaže da jeste, drugi da nije. Dočekala je ponedeljak, u podne zbisala s posla i otišla ginekologu; i kako bebe nije bilo na vidiku, palo joj je na pamet da svrati do Gavre, u njegov ofis, koji je bezmalo na korak od Doma zdravlja u Siminoj.

Kada je stigla ispred vrata, kucnula je triput, i kako nije bilo odgovora, upotrebila je ključ i ušetala u prostranu, ali praznu kancelariju i odatle skrenula levo, privučena nekom sumnjivom bukom iz susedne prostorije. Širom je otvorila vrata i imala šta da vidi: njen dragi naguzio je preko stola advokatsku pripravnicu Žaklinu kao priplodnu kobilu. Njištali su i ta slikonska karandžukla i on kao da snimaju pornić – pričala je svojoj najboljoj prijateljici Jaci, dosta kasnije, kada se već bila oporavila od tog šoka. Ti njihovi životinjski izlivi sladostrašća, kojim sam bila svedok, porazili su me i kao ženu kao ljudsko biće, i zadugo će biti moja najveća noćna mora.

Dakle, Gavrinim advokatskom rečnikom rečeno, bio je to právi corpus delikti. Školski primer. Ali i školski primer šta žensko može da uradi u svetom naletu ludila.  

Dok su je ljubavnici, onako razgolićeni i raščupani, zabezeknuto gledali, pitajući se zašto je baš sad morala da bane niotkud, što nije malo prošetala te svoje duge lepe noge pa došla za jedno pola sata-sat pošto oni budu svršili svoje – kroz kancelariju je protutnjao cunami. Police oborene, registratori razbacani, fascikle raskupusane pa izgažene, fioke razvaljene...; za tren oka napravila je takav rusvaj da ni stotinu jebežljivih pripravnica to neće moći da dovedu u red dok im oči ne poispadaju.

Na kraju krajeva, moglo je da mi se zalomi i nešto nesretnije od te prašnjave selendre, Velikog Majdana, ili kako se već zove – pomislila je Rahela.

U javnosti već neo vreme kolaju priča o nekakvim misterioznim Mašanovim krugovima u tom Velikom Majdanu. Te krugove je navodno neki tamošnji čudak, Mašan Proroković, iscrtao običnom kredom nasred sokaka, i u okviru njih navodno deluju nepoznate lekovite sile, pa tamo dolazi narod u buljucima, ne bi li se izlečio i od najtežih bolesti; glas o tome pročuo se sve do Australije, Kanade i Amerike. Sad je trebalo otići tamo i, uz pomoć neumoljivog oka kamere, o fenomenu tih Mašanovih krugova složiti zavodljivu pričicu koja treba da pokrije udarni večernji termin.

Da je neka teška lakrdija u pitanju, u to nema sumnje – mislila je Rahela. No, ni nakon dva sata pretraživanja po internetu nije otkrila  bogzna šta, listom se radilo o čaršijskim i bapskim pričama. Što, pak, uopšte nije loše – primetila je. Može biti da je Miša u pravu da je to prava tema za istraživačko novinarstvo.

Nije ni primetila kad joj je prišla njena najbolja prijateljica, hitronoga Jaca, sekretar redakcije i još jedna osoba od poverenja glavnog urednika, Miše Kolumne. Kucnula ju je po ramenu i šapnula joj važnu vest:

– Javi se smesta kolegi Maksu, poručio ti je Miša.

– Štaaa?!

– On ide s tobom, srećnice!

Jaca je uštinu za obraz, pa otrča dalje. Da možda još nekome saopšti neku tako sjajnu vest.

Maks, jebote! Ne mogu da verujem! – sevalo je Raheli  kroz glavu.

Nije stigla da je priupita Jacu nije li to neka neslana šala. Dobro je znala da je ona poslednja osoba na svetu koja bi je zavitlavala u vezi sa ljubavnim stvarima, ali opet...

Ne gubeći vreme, pozvala je Mišu i on joj je potvdio da Maks ide s njom.

– Sa njim ti bar neće biti dosadno – dodao je kroz smeh. – I da, pripazi tamo na njega, da ge ne rastrgnu napaljene seljančice.

Biće to prvi put da ona i Maks idu zajedno na zadatak. Neodoljivi Maks. Čitav vikend biće sami njih dvoje u toj selendri. Upućeni jedno na drugo. Kolegijalno, što se podrazumeva, ali i u svakom drugom smislu. Mladi su, lepi su, nisu ni glupi, nije nemoguće da se tamo zbliže i da im, u nekom naročitom i izuzetnim trenutku, možda uz romantičan ambijent i čašicu više, oboma popuste kočnice, pa pređu granice kolegijalne bliskosti.

Zašto da ne? – smešila se. Isključila je računar i pre nego što je krenula da se sprema za polazak kući, dohvatila je mobilni.

Maks, some jedan, javi se... Javi se već jednom... Evo ga konačno.

– Čuj, lepi, hajde da se dogovorimo za subotu.

– Slušam, šefice.

– Nisam ti ja šefica.

– Dobro nisi, ali kao da jesi. Uvek mora da se zna čija je starija, zar ne?

– Imaću to u vidu. Onda, šta misliš, da krenemo oko deset, recimo... Da, odavde, iz redakcije, da li je to okej?

– Okej, šefice, jedva čekam – glasio je njegov odgovor.

– I ja jedva čekam – rekla je Rahela u sebi.

Najvažnije je, dakle, bilo dogovoreno. Trebalo je još da razmisli o konceptu reportaže; šta će biti glavna okosnica priče, sam fenomen Mašanovih krugova, ili njihova zloupotreba, to jest besprizorna pljačka lakovernih nesrećnika. Ali Maksovo prisustvu nije joj davalo mira. Tamo će biti sami, daleko od radoznalih očiju kolega, a naročito koleginica. Pomislivši na to, sladak osmejak preleteo bi preko njenog lepog i negovanog lica i nastanio se u uglovima njenih krupnih zelenih očiju.

Rahela nije bila „laka ženska“, osoba s kojom možeš da se poigraš jednu noć, pa da joj prodaš neku od onih lepo upakovanih iluzija kako može nečemu da se nada, jednom, nekog lepog dana, a obično kad na vrbi zasvrbi; pre bi se reklo da je „tvrd orah“, naročito za etablirane zavodnike, one mačo tipove na glasu da mogu da odvoje svaku žensku na koju pokažu prstom, štaviše za takve je bila neosvojiva tvrđava, premda joj je prijalo da bude u društvu zgodnih frajera i da s njima bezazleno flertuje. Ona je htela nekog ko će biti samo njen, htela je nekog privlačnog i šarmantnog, nekoga poput njenog Gavre (ali pod uslovom da nije muško đubre kao on) – ili ovog lepotana Maksa, recimo – nekoga ko će da joj uzvraća ljubav istom merom i sa kime može da grize život – kako je volela da kaže. Pri tom, nije bila izričita, imala je ona svoje kaprice (kao i svaka druga žena, uostalom). U načelu nije imala ništa ni protiv tih kombinacija za jednu noć, naprotiv, ali samo ako to stvarno jako poželi i ako je ona inicijator tome.

Inače, ona o Maksu nije znala mnogo. Nema ni mesec dana od kako je postao deo njihovog tima, doveo ga je Miša Kolumna, i to sa konkurentske televizije. Komunicirali su veoma retko, i to uglavnom službeno. Nakon jedne žustre sindikalne rasprave, kad je Maks, iako novajlija u njihovom timu, grlato zastupao njene stavove, za uzvrat ga je počastila nadimkom Lepi i zabranila svima drugima da ga tako zovu. Naročito koleginicima. To je samo njeno ekskluzivno pravo – naglasila je, i teško onoj koja se bude drznula da joj to, odnosno tog na kojeg je ona stavila šapu, oskrnavi.

Pametne su razumele, mislila je. A razumele sui i one druge, ukoliko već nisu zaljubljene do ušiju.

Eto, sad će konačno imati priliku da ga bolje upozna.

Pa onda – uzdahnula je – šta bude, biće!

Odlomak iz romana  „Do obala Goe”