Seljani, marš na brdo

Grafit Seljani, marš na brdo nikad neću zaboraviti. Video sam ga na jednom soliteru u centru, odmah po dolasku u Zvornik.

Prešao sam Stari most, tog dana ’93. godine, i zakoračio zvorničkim ulicama.

Ulice su bile prepune uniformisanih lica: vojska, policija, paravojne formacije. Oružje je zveckalo sa svih strana. 

Prvo sam primetio jednu grupu u crnim uniformama. Privukli su mi pažnju, jer nikad, ni u filmovima, nisam video vojnike u crnim uniformama. Na ramenu im je bio izvezen vuk, a ispod njega natpis Vukovi sa Drine. Načičkani oružjem: automatska puška sa dva okvira zalepljena, jedan za drugi, sivim selotejpom, bombe, noževi, tromblonske mine, pištolj Škorpion. Strašno ih bješe pogledati.

Druga grupa u belim uniformama, zimskim. Na ramenu natpis Brnica. Ošišani naćelavo. Strašnog izgleda kao i prethodni. Kasnije sam saznao da su iz sela Brnice, opština Živinice, seljani, paravojna jedinica.

Arkanovci su „svratili” u Zvornik '92. godine. Oslobodili su ga od većinskog muslimanskog stanovništva i bele tehnike. Seljani su zaposeli muslimanske kuće i stanove. Nenaviknuti na gradski život nimalo se nisu sviđali Srbima meštanima. Bacali su smeće kroz prozor solitera, dovikivali se kao s brda na brdo u svom selu, pili kafu na trotoaru ispred zgrade, puštali glasno muziku sa melosom Južnog vetra i Kalesijskih slavuja.  Nek puknu dušmani, nek puknu dušmani, ja i dalje volim ceo svet...

Prošao sam centar i uputio se uzbrdo prema kući u kojoj je trebalo da stanujem. Pored mene prođe kamion pun vojnika. Pevali su, odnosno nešto neartikulisano urlali. Jedan vojnik ispali ceo okvir iz automatske puške držeći je jednom rukom. Ništa nisam čuo bar pet minuta. Strah mi se uvuče u kosti.

Kako ću ovde naći svoje mesto, pomislih, ja, mali seljan sa brda, sa tek napunjenih šesnaest godina?

Autor Milan Neđić