Čija je, bre, ova Srbija?

Za razliku od onog što bi trebalo da bude, ukoliko bi uopšte trebalo nešto konkretno da bude, u šta sumnjam, politika je ovde samo igra, opaka igra na život i smrt, odnosno smišljena manipulacija kojom se zadobija apsolutna moć nad državom i njenim štićenicima. Pokazalo se to u svim aspektima našeg višedecenijskog višestranačja, da nepominjem ono pre toga. Politika ovde nije sublimacija svega što je najbolje u jednoj zajednici etiketiranoj kao administrativna tvorevina zarad lagodnog života svih učesnika u njoj. Ona je sušta suprotnost, udruživanje najgorih ili bar dovoljno loših i na sve spremnih individua kojima je to jedini način da se, makar kratkotrajno, izdignu iznad sopstvene anonimnosti i ništavila, da ugode svojoj sujeti i patološkoj volji za moć, s tim što to kratkotrajno zna i te kako da potraje, na našu žalost.

No, tako je to postavljeno, nazvano demokratijom u prilično naivnom, nedoučenom i inadžijskom narodu, i mi smo to tako „progutali“, pristali da svoju sudbinu prepustimo u ruke onima koji se u datom trenutku povežu po već zadatim pravilima: najmasovniji, najveštiji, najbučniji i najspremniji na sve zarad zadobijanja vlasti. I, kako se pokazalo, svega tu ima, osim pameti i dobrih namera. A nepamet i loše namere dođu do punog izražaja tek kad se narcisoidne kreature smeste u svoje fotelje i raspodele resore i ostale poluge vlasti i moći.

Međutim, to što se neko na bilo koji način dokopa vlasti nikako ne znači da je dobio tapiju na državu i sve u njoj, kakve god diktatorske aspiracije i patološke probleme imao. A država mora, ili bi bar trebalo, da pripada svima, kao što svi pripadaju njoj, voljno ili nevoljno. Tim više ukoliko pojedinci daju veći doprinos njenom ugledu. U svakom slučaju, država nikome ne sme, ili bar ne bi trebalo, da bude neprijatelj. Nažalost, ovde jeona baš to svima onima koji nisu na stranačkom spisku najmoćnije partije. A biti najmasovniji, u ovom slučaju, ne znači biti najbolji i najsposobniji niti bilo šta pozitivno. Biti najmoćniji znači biti spreman da okupiš sve, čak i najgore (što je i najlakše) zarad masovnosti u igri u kojoj samo masovnost pobeđuje. Da lije to demokratija? Ako jeste, oda smo mi dostigli savršenstvo.

Ali nije. Ovo je diktatura primitivizma, patologije i pohlepe. I zato se logično postavlja pitanje: čija je ova Srbija?

Mi u sve ovo, po ko zna koji put, ulazimo kao naivčine u partiju pokera sa ovejanim prevarantima koji, uz to, još imaju i obeleženi špil karata i potplaćene kibicere. Prema tome, bez ikakvih šansi da partiju dobijemo po njihovim pravilima. A kakav god da je koncept neoliberalnog kapitalizma, trebalo je proći nekakav razvojni put pre nego što se to i primi kao pelcer u našim sociorealistički indoktriniranim glavicama. Ali ne. Mi ulazimo potpuno nepripremljeni, kao puževi golaći, u nešto što nemamo pojma šta je, a o čemu oni, koji nas na to teraju, imaju ne samo iskustva, već je i čitav projekat zapravo samo oživljavanje njihovog koncepta vladanja svetom. Uostalom, od nas se i ne traži da prednjačimo, već samoda budemo bar toliko dresirani da ne ujedamo i ne komplikujemo stvar. Važne uloge u svetu, a naročito ovde, već su davno podeljene i sve će biti onako kako mora da bude, a na nama je samo da igramo ili ne, da izađemo na glasanje ili ostanemo kod kuće, unapred osuđeni na kajanje i u jednom i u drugom slučaju, kao u svakom nedovoljno osmišljenom i unapred analiziranom polnom aktu.

Ivan Rajović