Biohazard I

Želimo li? Vazda bilo! Želje nam obećavaju sreću, a ipak, njihovim ispunjavanjem se još niko nije usrećio, nego je samo dobio nove želje, prestavši da ceni ispunjenje starih. Naše želje mahom prestaju da bivaju “naše”, jer se instaliraju u naše obitavanje na razne današnje načine koji nas odvraćaju od stvarnih “NAS”, pa se na kraju povinujemo i želimo ono što se očekuje da želimo i budemo, gubeći se u masi nama sličnih, sa njihovim, takođe “tuđim”, međuljudski isprepletanim željama i uslovljeni istim. Međutim, danas mnogi više čak ni ne “žele”, ili žele samo terapiju ili potrebnu dozu, medikamenata i raznih drugih psihostimulansa, TV programa, Fejsbuk-lajkova i komentara do pražnjenja kroz priču, ma ko slušao(čitao), sa željom ili htenjem u paradoksalnom raskoraku između onoga što zaista jesmo, hoćemo biti, ili postići, i onoga što smo bili ili bi mogli biti. A hoćemo li? Imamo li htenje? E to je već malo problematičnije i diskutabilnije, jer htenje podrazumeva snagu volje i delovanje, dok je želja samo njena pasivna varijanta, ili senka onoga što smo i što bi trebalo da jesmo, senka koja nas ipak drži u stanju “čekanja”, da se nešto, “to i to”, desi, promeni, dok mi bespomoćno i besomučno čekamo, molimo se nekom od ponuđenih bogova ili glasamo za neko od strašila-spasitelja, pasivno očekujući nekakvu promenu koja bi došla od “spolja”, potpuno izvan nas, a da ništa nismo učinili osim kružića na papiru ili molitve uz zapaljenu sveću, rezignirano zaboravljeni i od sebe samih. No, svi se dele na sretne nesretnike ili nesretne sretnike…Ipak, nije isto sa onima koji znaju šta hoće i vole, koji su život tome posvetili, i onih koji nisu saznali šta hoće, nikada ničemu posvetili, niti bilo kakvu vrednost u sebi spoznali, pa još više žele i hoće…

Ima, doduše, mnogo nijansi u svemu tome, no bitnije su one najjasnije boje kao primeri sretnog nesretništva ili obratno…

Eto, jedan je ne/sretnik imao ne/sreću da “protrlja Aladinovu lampu”, i kada se “duh” pojavio saopštivši mu da može poželeti šta god, ali da za svaku ispunjenu želju mora da prihvati i njenu “drugu stranu novčića”, tj. posledicu kao nužni balans kauzalnosti, ne/sretnik je naslutio “Raj”, i odmah poželeo bogatstvo. Dobio ga je, ali posle nekog vremena, iživljavajući svu svoju neiživljenost, postajao je ne/srećan, ne zbog rasipništva, jer njegovo materijalno bogatsvo je bilo neiscrpno, već zbog zasićenosti i besmisla zadovoljenih potreba; jer je iskusio i priuštio sebi sve što je “želeo” i “hteo”. Pojavilo bi se, u svom tom njegovom raspomamljenom iživljavanju, nešto na čemu je mogao da se fundamentalizuje, zaustavi, kao npr. ljubav bilo koje vrste, ali njegova “glad” za JOŠ SVEGA je bila prejaka, tako da je to propustio i zaboravio šta uopšte znači “voleti”. Očajnik se setio čarobnih želja i opet prizvao “duha”, poželevši da voli i bude voljen, što je i dobio. Ženu svojih i svačijih snova i obostranu bezgraničnu ljubav, uživajući u njoj samo na kratko, jer oboje su samo “gledali” jedno u drugo i ništa osim toga, pa je postalo isprazno, a fatalna “misao o smislu” opet je bila tu. Pa zar “voleti i biti voljen” ne podrazumeva i biti voljen od celog sveta? Podrazumevalo je, ali on je već bio zasićen “celim svetom” jer je svu svoju predstavu o njemu već izeksploatisao i iživeo kroz prvu želju tako da nije znao šta bi više od “sveta”. Onda je poželeo dete i opet upotrebio lampicu, jer “savršena ljubavnica” nije mogla da zatrudni. Dobio je divno, talentovano dete ali sreća je trajala samo do trenutka kada se javila misao da dete ima svoj životni put i da mu on tu više nije potreban. Pokušavao je da mu na bilo koji način bude od koristi, ali zaista nije bilo potrebno. Opet se javila “misao o smislu”, dajući do znanja da je uvek i sve vreme bila prisutna u senci one strane ljudske prirode u koju čovek retko ili nikada, zalazi. Ponovo je cimnuo lampu i urlao da hoće nekakav talenat, pamet, kreativnost i mir, i odgovor je glasio; Talenat, pamet, kreativnost stvaraju svoje svetove na osnovu ovog postojećeg, nesrećnog, brutalnog i osakaćenog, jer ga je “druga strana novčića”, kojoj ti pripadaš, kao i svi koji žive “naopako”, a koja sve to i poseduje, učinila ovakvim, a što se tiče mira, ne mogu ti pomoći, jer ja sam “život”, a mir pripada Smrti koju svako zasluži svojim rođenjem!   

Igor Rajović