Biti il' ne biti, pitanje je sad

U nekom relativno idealnom društvu trebalo bi zabraniti jedinkama sa sumnjivim fizičkim i umnim karakteristikama da se genetski reprodukuju, ili ih bar upozoriti na to da ono što donose na svet ne podleže odgovarajućim standardima. To su radili Spartanci i neke druge civilizacije izbegavajući omasovljenje degenerika u svojoj zajednici. U bolesnim društvima kao što je ovo naše, sasvim je razumljivo da i broj novorođenih sa mentalnim oštećenjima bude adekvatan broju postojećih parova, čak i kada je samo jedinka u pitanju. Uzmemo li u obzir uslove „života“ ovde tokom proteklih decenija, uz sve biološke i hemijske faktore i tome dodamo još malo osiromašenog uranijuma posle bombardovanja, doći ćemo do zaključka da bi pojava zdravog potomka ovde trebalo da bude pravo čudo. Zapravo, sve što nastaje, u skladu sa prirodnim zakonitostima, ima tendenciju da se prilagodi, odgovori spoljašnjim nadražajima i opstane u postojećim uslovima kako bi produžilo vrstu. U skladu sa tim moglo bi se reći da ovde nastaje specifična vrsta srbočoveka ili srboljudi koji su izgubili svoje nebeske letačke atribude i sasvim se prizemljili, podsećajući na kokoši koje su nekad, verovatno, bile ptice.        

A ako se nekome dozvoli da se, i pored svih upozorenja koje to opasnosti nosi, upusti u avanturu pravljenja svog novim karakteristikama i mehanizmima preživljavanja oplemenjenog duplikata, onda bi ga trebalo pustiti da svog potomka vaspitava po svojim merilima i shvatanju suštine vaspitnog procesa u čemu je, čini mi se, povremeni ručni tretman nezaobilazan deo metode. Naravno, ima ludaka i drugih psiho i ostalih pata, koji preteruju pa čak i fizički uništavaju svoje potomke. Ali, to spada u oblast čiste patologije. Što se relativno normalnih ljudi tiče, za koje se pouzdano zna da imaju u sebi roditeljske ljubavi, ne vidim zašto bi pravni sistem bilo koje države, a naročito ove, bolje brinuo o njihovoj deci nego oni sami, čak i kad ih, mislim decu, povremeno opauče, sa razlogom ili bez njega.   

A najpodmuklije u svemu je to što se na planeti koja je, očigledno postala opasno mesto za život, na kojoj pojedine vlade ili druge javne i tajne grupacije aktivno rade na uništenju čitavih naroda ili dobrog dela čovečanstva, navodno brine o tome hoće li neko svoje dete izlupati po guzi i time ugroziti njegova dečja prava. Kao što se brine o zaštiti pušača od duvanskog dima u svetu gde je sve od ideje, preko govora, pisanja, politike pa do vizuelnih i materijalnih proizvoda otrov i samo otrov. Ne vređa li inteligenciju svakog iole još zdravog građanina da se u zemlji gde se suvomesnati proizvodi i drugi vidovi prehrambenih artikala za sirotinju prave bez imalo mesa ili od trupala crkotina oplemenjenih hemijom, gde je čak i mleko otrovima začinjeno, brine o posledicama pušenja? I ko je taj ko još uopšte ima osećaj da neko brine o njemu i njegovom zdravlju? Ko je taj, osim zaluđenih vojnika partije, ko gaji iluziju da mu ova vlada misli dobro?                          

A one koji još žive u nadi da je moguće promeniti svet na bolje trebalo bi pustiti da u tom pravcu vaspitavaju svoju decu metodama koje im stoje na raspolaganju i po sopstvenom shvatanju vaspitanosti budućeg člana ljudske zajednice. No, sve ide ka tome da postoji tendencija vaspitavanja dece iz pojedinih centara moći, pod paravanom stručne brige za njihov odgoj, a to znači stvaranje poslušnika kojima je država bolji roditelj od njihovih bioloških tvoraca. E, to ne biva. U zemlji gde se takva polemika vodi dok sve ono što bi trebalo da predstavlja najbolje što ta zemlja ima besciljno baza ulicama u potrazi za poslom i smislom života, takve aktivnosti deluju najblaže rečeno sumnjivo. Uostalom, pokušajte da zatražite od te i takve države da vam detetu kupi patike. Oglušiće se. Ali, kad dođe čas da se gine, eto je pred vašim vratima i vašim potomkom. Valjda zbog toga i tolika frka oko „vaspitanja“ dece. Trebalo bi odgojiti dovoljan broj poslušnika i vlasnika „topovskog mesa“ koji će sutra svojim grudima zaštititi parazite isprsivši se na braniku otadžbine, šta god se pod tim podrazumevalo. I na kraju, ne bi trebalo žaliti truda niti izbegavati bilo kakve metode, makar to bile i batine, u cilju sprečavanja dece da budu nalik vama. Možda je to i najbolji putokaz ka nekom vremenu u kojem će se za batinom izgubiti svaka potreba. Kako  za sada stvari stoje, na žalost, bez batine ne ide, na svim nivoima, od kolevke pa do groba.

Ivan Rajović