Bože, spasi nas smešne!

Najnoviji podaci do kojih se došlo i koji su objavljeni vernicima, a i onima koji to nisu, govore o tome kako su sredstva, iliti prihodi, koje ostavruje Crkva krštenjima, ukopima, venčanjima i drugim bogosluženjima uz sve prateće manifestacije i aktivnosti samo upola manja od para koje milioni Srba iz dijaspore šalju svojim rođacima u tranzicionoj Srbiji. Koliko je poznato, taj iznos je negde oko 5,5 milijardi evra, budući da su Srbi narod čiji veći deo živi u rasejanju, a tek nekolicina onih koji nisu imali kud, u potpunom raspamećenju, i dalje oplakuju svoju zlehudu sudbu na rodnoj grudi.

A tima i takvima se, kao što i priliči, bavi Crkva sa svojim veliko i malo dostojnicima danonoćno brinući da pastva bude neprekidno u dosluhu sa Bogom, onim i onakvim kakvim ga oni već milenijuma zamišljaju i promovišu u javnosti.

I sad, pored svega negativnog što podrazumeva privođenje zabludele dece komunizma opšteprihvaćenim svetskim normama koje su se pokazale kao najbolji model funkcionisanja države i međuljudskih odnosa, kapitalizam je taj ideal ka kojem se teži, budući da su se sve ostale egzibicije funkcionisanja država pokazale nesavršenim. A to privođenje k svesti kroz tranziciju podrazumeva i sasvim drugačiji odnos prema religiji, Bogu i prema Crkvi, naravno. I isto tako kako se Srbi, i oni koji sa njima žive, "obučavaju" za rad u novim okolnostima, za poštovanje različitosti, uživanje u demokratiji, toleranciji i svim ostalim dostignućima suoperiornog zapadnog sveta, tako moraju da se uče i odnosu prema Crkvi i svim pratećim pojavama. Ovo je posebno zanimljivo jer su Srbi jedan od onih naroda kojem je u jednom trenutku iz samog vrha partijskog jednoumlja bila upućena direktiva da se bez pogovora sa tim glupostima mora prekinuti, da nema drugog Boga osim Partije i njenog Šefa i da je svako ispoljavanje verskih i religioznih egzibicija u najmanju ruku retrogradno, primitivno, antidržavno... pa samim tim i kažnjivo. Naročito je budalesanje sa badnjacima zakačenim za masku automobila bilo smatrano provokativnim antikomunističkim delom, odnosno nedelom, ali sa druge strane i neopisivom hrabrošću u nacionalističkom naboju očuvanja srpstva, pravoslavlja i tradicije nebeskog naroda.

Petooktobrske promene, koje su definitivno zadale konačni udarac ostacima ovakve ideologije, omogućile su decenijama sputavanom srpskom verniku ilegalcu da ispliva na svetlo dana i da se bez straha od odmazde prihvati svih verskih radnji do pojedinosti, od nošenja šajkače, pevanja zabranjenih pesama i oda Sinđeliću, preko osveštavanja svojih đavolskih obitavališta, venčavanja, posta, pa sve do veronauke kroz koju se i tranzicioni podmladak blagovremeno i stručno uvodi u svet obožavalaca lika i dela bogočoveka i njegovog Tate.

I nije bilo kraja ljudskoj sreći i zahvalnosti onih koji su zbacivši dogmatske okove i stege sa svojih udova, čiste savesti i rasplamsanog duha počeli da se mole, po ulicama i trgovima, po mostovima i kejovima, stadionima i magacinima humanitarne pomoći, po železničkim stanicama kroz koje je poslednji voz prošao početkom 1999. godine, po parkovima i javnim klozetima, svuda i na svakom mestu gde je teška tranziciona srpska noga mogla da kroči, otežalih udova, ali laka srca i još lakše i prozračnije duše ispunjene beskrajnom ljubavlju prema svom tvorcu. Verovatno da je čak i Milosrdni anđeo oborio svoj pogled, sklopio krila opaljena našom PVO i klekao pred tolikom duhovnošču onih od kojih je, bar se tako činilo, i sam tvorac digao ruke i prepustio ih sumanutom iživljavanju imperijalističkih sila i pojedinaca iz senke, inače osvedočenih pripadnika bezbožnog Komiteta koji vlada svetom.

I našli su Srbi sebe, u svetosavlju, u Hristu, u Bibliji, u pravoslavlju, svuda i na svakom mestu gde je trebalo pokazati duhovnost i svoj povratak veri. Svuda i na svakom mestu, osim u životu koji se i dalje poigravao njima, možda baš i zbog svega toga stavljajući ih na iskušenja, danonoćno, godinama, decenijama sa sve gorim i gorim kreaturama koje su se pojavljivale kao jahači apokalipse, u raznim obličjima i sa raznim zvanjima i funkcijama da im i ono što su imali od života do kraja ogade, da im se smuči trenutak kad su majku ujeli za sisu.

A Crkva, ta vekovna zaštitnica duhovnosti, uzdizala se nad sveopštom bedom i ništavilom i rasla sve moćnija i bogatija šireći svoje skute kako bi prihvatila u svoje okrilje sve one koji su se vratili njoj iz čisto verskih razloga, ali i sve one nepregledne reke obespravljenih, besposlenih, obolelih, sluđenih, preplašenih i inih tranzicionih gubitnika. Čak i beskrajno veliko srce Crkve, ispunjeno neizmernom blagošću i ljubavlju za sve što se Bogu moli, bilo je suviše malo da primi vojske ubogih Srbalja, tranzicionih ništaka kojima više ni Gospod Bog nije mogao da pomogne.

Ali začudo, dok je sve propadalo, dok su fabrike zarastale u korov, isti onaj koji je već uveliko bujao na grobovima hiljada i hiljada mučenika koji su podlegli strogim zahtevima tranzicije, dok je beda cvetala iz svega što ljudsko oko može da vidi, dok je čitava zemlja tonula u beznađe, blud i ludilo za koje ni Mojsije ne bi mogao da nađe rešenje, samo je Crkva rasla i rasla i širila se sa sve više i više uticaja u društvu, ali sve manje poverenja u narodu koji je, na žalost, shvatio da nema te religije koja može da ga izbavi iz čeljusti ludila koje je čist ljudski proizviod i, logična kazna za sve ono što je, ili nije, urađeno na sopstvenoj emancipaciji i prilagođavanju svetskim tokovima kroz istoriju.

I kao i mnoge druge institucije u tranziciji, tako je i Crkva postala svojevrsno preduzeće koje na duhovnosti, ili onome što bi duhovnost trebalo da bude, ostavaruje profit. Sveštenici u džipovima iza zatamnjenih stakala, sa tompusima, zip upaljačima, laptopovima i mobilnim telefonima postali su sudionici naše sulude svakodnevice, likovi na kojima se sa sigurnošću da zaključiti kako Bog, ipak, brine o svojim slugama. Jer, kao što se lako da primetiti, u sveopštoj propasti i gubitku svih merila i kriterijuma, u totalnom odsustvu svega što se nekada smatralo ljudskom vrlinom, u obezljuđenom i obezduhovljenom svetu samo Crkva traje nad vremenom i narodom, nad bezumljem i zlom koje se širi svetom, a koje je ovde već davno progutalo sve što je vredno i što je moglo da pruži otpor. I, ako je to Božja volja, onda mora da postoji jak razlog što je sve tako kako jeste. Mada sumnjam da Bog, bilo u kojoj formi, može da podržava bezumlje svoje nesavršene kreacije. Ili možda može?

Ivan Rajović