Crveni smeh

Je li moguć estetizam u katastrofalnom svetu? Država? Anti-država!…ako još nije moguća država-polis-zajednica-pleme-nadljudi...UTOPIA!!!...zapravo“UTOPIJA“ kojoj nije potrebna definicija, a na žalost nedostatka vere i evoluiranja bedne „ljudske“ svesnosti, tumaranje u mraku ostaće i dalje neobjašnjiva nesreća „tamnog vilajeta“.
Futurizam,Egofuturizam,italijanska i ruska avangarda i protagonisti ideje poput, dada, nihilizam, nadrealizam, voluntarizam pa sve do post-modernih sub-kultura koje su animirale taj iskonski bunt Čoveka kome možemo zahvaliti na današnjoj kvazi-slobodi, ZENITHAR neguje u skladu, tj. ne-skladu sa datim okolnostima u kojima se nalazi ili, bolje rečeno, koje ga snalaze i, kao pogonska energija gvozdenog stroja, teraju da stvara, proizvodi...i deluje na sve moguće načine …
I ko će reći da se tu i tada a i sada, nije osećao, a i dalje ne oseća, omamljujući miris paljevine gvožđa i krvi…

Postojati-najviši je umetnikov egoizam.Umetnik ne želi drugi raj osim bivstvovanja i kada mu govore o realnosti, on se samo gorko smeši jer poznaje beskrajno uverljiviju istinu stvaranja, pravljenja, kovanja, umetnosti. Prizor matematičara koji bez razmišljanja podiže na kvadrat neki višecifreni broj, ispunjava nas nekim čuđenjem. Ali isuviše često gubimo iz vida da umetnik podiže pojavu na višecifreni stupanj i skromna spoljašnjost umetničkog dela često nas vara u odnosu prema čudno sažetoj realnosti koju sadrži.
Ova je realnost, kao u pesništvu, muzici,
stvaranju uopšte;
- reč, nota, kao takva, ono što jeste i samo jeste. Ono što jeste i mora biti!
- I neka nas nazivaju životinjama, ludacima, anormativima, antisocialnima, separatistima, rakom raka planete i čovečanstva, samo neka nam tako laskaju, jer, nažalost, sami će se uplesti i umreti u mreži svojih kontradiktornosti i vratiti zemlji materiju koja im je pozajmljena, da bi makar nešto učinili...Jer mi smo ono što jeste i samo jeste. Neka nas zovu kako hoće, ne tiče nas se kevtanje dvorišnih kerova i kokodakanje kokošaka...
- Ono smo što jesmo i moramo biti!
- Zao, podmukao i dobro iskreiran, lavirintovani cilj onih koji se kriju pod kreacijom `DRŽAVA` je uglavnom bio, obesmisliti individualna htenja ljudske prirode, zameniti ih onim koja će koristiti državi, koja navodno, štiti bespomoćne individue (što se uglavnom ne dešava), vršeći na njima lobotomiju vrste: vrh uživanja u životu je, imati posao, što lepšu kuću, kola i slične igračkice, da malo otputuješ iz rupe, se opereš u slanoj vodi, da se upoređuješ sa ostalima i gledaš i trudiš se da sve tvoje bude bolje, da napraviš decu, da ih vaspitavaš kako su te naučili (a kako drugačije nego prema sebi, svojim idealima i onome u šta su te pretvorili odstranivši ti najvredniji deo unutrašnjosti lobanje), i da na kraju crkneš živeći za decu a da ona nastave tvojim putem u blistavu lobotomčnu budućnost, a to je toliko, pa čak i u genetskom nasleđu, uzelo maha, da čovek ne zna za neka adekvatnija, svojstvenija, volšebnija uživanja i življenja od pomenutih, i još na svu nesreću, ne može ni da ih shvati i prihvati čak ako mu ih i pokažeš i ukažeš na mnoštvo mogućnosti ljudskog bića. Neće vredeti. Jer, ova vrsta amputacije nema moć regeneracije. I to je jedan od razloga zašto svi ljudi nisu isti. Nisu jednaki. Nikada to neće ni biti, čini se. Ili, koliko svetlosnih godina li je udaljena zvezda koja će okupati planetu i ljudsku svest, ili planetu od zarazne ljudske svesti...?
- Još uvek jure, ratuju, trkaju se – još uvek su spermatozoidi koji jure ka jajnoj ćeliji, kao da samo jedan može da prođe. Da li je tako? I, u čemu je razlika?

Pisaćemo, pevati, govoriti kroz sve postojeće sporazumno-govorne varijante, pa čak i “plemenima” sa ko zna kojih delova planete, jer želimo govoriti kao brat bratu, jer ne želimo da bude ono što je, maltene postalo skoro opšteprihvaćena moderna pro-globalistička, pro-fašistička fraza: “Speak english or die!”, jer ne bi želeli da se srušimo zajedno sa nečijom monetarno-fašističkom imperijom pod plaštom militarističkog humanizma, bez svesti o tome da smo ikada i postojali…

Ko je rekao da se ne sme ubijati, paliti i pljačkati? Onaj koji upravo to i radi! Ko nameće ideju humanizma? Upravo onaj koji sanja o “zlatnoj milijardi” i o eugenici kao rešenju problema bede, patnje i bola, humanoidnih kreacija. To nam se upravo događa! Dakle, i mi ćemo paliti, pljačkati, a u slučaju nužde i ubijati, ne? Vesela, bezbrižna organizacija hrabrih-srušićemo sve „njihove“ zgrade, njihova sveučilišta i muzeje, korporacije i banke, veleposedništvo i robovlasnistvo – Mi, vesela deca, ispunjena vatrenim smehom i zdravim životnim nagonom... Plesaćemo na ruševinama onoga što danas smatraju moderno naprednom civilizacijom... 

Igor Rajović