Glad

Četrnaestogodišnja devojčica onesvestila se u školskom dvorištu – od gladi. Teško bolesna majka uz koju, sa sestrom, živi, nije sposobna za rad; majka Srbija je gluva i slepa, a deca treba da idu u školu, da se obuku, da jedu.

Jedna porodica je, posle prvog deteta, blagoslovena – trojkama. Bebe gladuju, stariji brat gladuje, roditelji gladuju, jer im je jedini prihod – očevih dvadeset hiljada plate.

Nedaleko od mađarske granice dečak skuplja hranu koju migranti ne mogu sa sobom da ponesu. Živi sa bakom čija penzija je mala.

Krupnooki dečak, teško kašljući, traži milostinju u tramvaju broj 9.

Nesreća, bolest, siromaštvo – skače u oči, vrišti pred autističnom, nemuštom partokratijom koja je zatisnula uši i čvrsto stisnula kapke.

Deca u Srbiji su gladna, odlaze na počinak gladna, bude se gladna  i kolabiraju usled neuhranjenosti nasred školske porte, piju zaslađenu vodu umesto mleka i jedu go hleb, dok ga ima.

Može se vlast izgovarati na prethodnike, na devastiranu privredu, na rat, sankcije i tešku geopolitičku situaciju, njena dužnost je da brine o svojim građanima, posebno o deci, i ako nije sposobna za to, treba da odstupi. Avaj, naš hazjajin svevideći srećan je što pod jarmom ima krotko stado ispranog mozga, koje više ne mari previše ni za sebe ni za druge. Zato predstavnici vlasti mogu besramno da nas lažu i bez skrupula nam se podsmevaju – znaju da nećemo pustiti ni glas. Zato je moguće pričati o megalomanskim projektima u ruševnom gradu, o stranim investicijama tamo gde se radi o prostoj rasprodaji preostale imovine, o rastu privrede koja uopšte i ne postoji. U zemlji gde život u potpunosti zavisi od trenutnog raspoloženja jednog čoveka i njegovih čirlidersica, moguće je da za smrt sedmoro ljudi niko ne odgovara, moguće je da on „ne da“ Gašića, Malog, Slinu, da „eto baš neće“ da poveća plate i penzije koliko MMF odobrava, da se vode reklamni sudski procesi protiv tajkuna sa kojima se iza leđa sklapaju poslovi, mogući su lažni doktorati, mnogostruke funkcije, botovsko divljanje, stranačka garda u vidu komunalne policije, bajčetinske i blokovske dinastije, bacanje oglodanih kostiju u vidu „Farme“ i kojekakvih afera dok se uništava i odnosi sve što nije za zemlju zakucano. U takvoj Srbiji, nečija deca mogu da se bahate i razbacuju, da pretuku, usmrte ljudsko biće i mirno se odvezu dalje – dok druga deca gladuju. U takvoj zemlji, neki ljudi su se nepošteno, beskrupulozno obogatili, a neki se prodaju na tržištu rada, doslovno, kao roblje.

Deca u Srbiji su gladna zbog višedecenijske sebične, lopovske, pogubne, kratkovide politike koju su nad nama sprovodile nakazne moralne bubašvabe, večito krvožedne pijavice. Da bi se njihovo potomstvo, do poslednje larve, obezbedilo, naše je moralo da bude osuđeno na propast. Mi smo to dozvolili bez otpora, zombirani šarenim televizijskim ekranima, prividom demokratije i promene, poluzavršenim aferama i ostalim šećerlemama koje samo za tren mogu da zavaraju glad. Mi smo to dozvolili svojim „samo da ne bude gore“ izgovorom, osećanjem da je otpor uzaludan. A nije, i ne sme da bude. Otpor je sada već pitanje časti, razuma i savesti. Srušiti u blato naduvene lutane koji se sprdaju sa našim sudbinama stvar je elementarne ljudskosti i na koncu – hrabosti. Oni su gladni moći, bogatstva, uticaja i neograničene vlasti – a ta glad je neutaživa.

Njima je svejedno što su u Srbiji deca toliko siromašna da umiru od neuhranjenosti i bolesti.
Nama nije, i ne sme nikada da bude!

Iva Radović