Godine čekanja

Pod stalnom opsadom budućeg života živimo u sramnom stanju trpljenja i apatije. Kao da nije dovoljno sramno što nam, dok čekamo, svojom bahatošću govore ono što već znamo - da živimo bedne, pseće živote. Bombardovani smo, iz minuta u minut, psihičkim uslovljavanjem čija je svrha dovođenje u stanje beznadežnosti i bespomoćnosti. Ubeđuju nas da smo protivnici nas samih i da odmah hoćemo, krajnje neodgovorno, da živimo naše obične živote. Bogom dani, čuvaju nas od odsecanja grane na kojoj sedimo. Navučeni na Pavlovljev mehanizam uslovljavanja – televiziju, na medij koji služi kao produžetak  propagandnog aparata koji neprekidno upumpava neizvesnost, strah i anksioznost, postajemo utučeni i ubeđeni u svoju sopstvenu krivicu za neuspehe i bespomoćnost. Uplašeni da će nas, ako podignemo glas ili javno izrazimo kritiku, zadesiti  ono što se prema medijima ne događa, progon neistomišljenika, gubitak posla i etiketiranje za izdaju Patriae, sćućureni ispod stolova čekamo zvono koje ce oglasiti obrok koji neće doći. Džaba nam pljuvačka i bale od gledanja trpeza upravljača sa kojih nam padaju parole, jer, sem parola ničega drugog ni nema. Tvorci parola i mi, mi, izgladneli psi kojima se za glodanje bacaju koske jeftinog patriotizma, rijalitija, trivijalne štampe i još trivijalnije kulture… A sve to na putu ka boljem sutra. Digni glas protv njih i digao si glas izdajnika protiv boljitka, ti slepče što te godine jedu!  Za sve ove godine cekanja dočekali smo samo beznađe, glad, bolest i moralno rasulo. S toga odustajemo, valjamo se po blatu i pravimo se mrtvi na zapoved. No, sama naša predaja nije dovoljna, ona mora biti izdajstvo nas samih pre nego što nas konačno pogube. Predaja mora biti potpuna, moramo prvo uvideti da su dva i dva pet, moramo biti ushićeni istinitošću za koju smo slepi. Osnovna ljudska prava, i ako nominalno nisu ukinuta, faktički jesu. Pravo na rad ništa ne znači ako nemaš gde da se zaposliš, zdrastveno osiguranje ništa ne znači ako nemaš gde da se lečis ili nemaš za plaćanje lečenja, pravo na okupljanje i izražavanje sopstvenog identiteta je apsurd koji čuvaju kordoni policije, a školovanje dece baca čitave porodice u dužničko ropstvo.
Logično je da većina onih čija je paradigma dobre zabave rijaliti, a uspeh unutrašnje i spoljne politike  pobeda na sportskim terenima, ne želi da bude svesna ičega što je može naterati da progleda i izrazi svoje neslaganje, naročito ako zbog svog stava može da izgubi posao i tri obroka dnevno. Logično je, jer je nasuprot  strahu poricanje, odbrambeni mehanizam koji koristimo da bi se distancirali i izolovali od uznemiravajućih stanja.
Poricanjem odbacujemo svest o bolnoj realnosti umanjujući tako anksioznost, strah, osećaj neizvesnosti.  Poričemo do te mere da na duže staze ugrožavamo i svoje sopstveno zdravlje. Nepotrebno je reći da je manipulacija populacijom u poricanju Bogom dana za opstanak na vlasti i otud nervoza vlasti na svaki glas razuma. No, ne-fer je da se u tom jednoumlju ugrožavaju  psihičko i fizičko zdravlje i onih koji nisu odabrali poricanje za svoj odnos prema sadašnjem stanju. “Težak fizički posao, briga o domu i porodici, sitne svađe, filmovi, fudbal, pivo i iznad svega igre na sreću, ispunjavali su horizont njihovih umova. Da ih se drži pod kontrolom nije bilo teško. Sve što im je bilo potrebno je primitivni patriotizam koji su mogli da izvuku kad god je bilo potrebno da se radni sati produže ili sledovanja umanje. A kada bi postali nezadovoljni, kao što su ponekad i bili, njihovo nezadovoljstvo ne bi nikud vodilo, jer bivajući bez neke ideje vodilje, jedino što su mogli je da se fokusiraju na sitne, pojedinačne nepravde.” – Georg Orwel, 1984.
Naučena, odnosno uslovljena bespomoćnost se odnosi na pasivno prihvatanje neprijatnih situacija koje poništavaju prirodne reakcije kao što je pokušaj bekstva, ili uspostavljanja kontrole nad situacijom. Uslovljena benadežnost je stanje duboke depresije izazvane dugotrajnim potapanjem u stanje bespomoćnosti. U ovom smislu, rialitiji koji se vrte po televizijama nisu ništa drugo do obrazovni programi. Kroz njih učimo da, da bi zaradili novac, slavu ili šta god, moramo da budemo izolovani, da je moral na prodaju, da su ponos i dostojanstvo smetnja, a da poslušnost donosi blagodati i isfantazirani smešak Velikog Brata. Nedostatak direktive učesnici dopunjuju pretpostavljajući, valjda, da tako izražavaju podrazumevano jednog pornografskog društva čiji su oni reprezentativni predstavnici.

Osobe sa uslovljenom bespomoćnošću veoma lako odustaju od svojih ciljeva, ako su prethodno doživljavali neuspehe u njihovoj realizaciji. Takve osobe pokazuje apatiju, nedostatak motivacije, depresiju i pesimizam. Intenzitet uslovljene bespomoćnosti zavisi od toga koga ličnost smatra odgovornim za svoju situaciju: sebe samu ili neki spoljni faktor zbog kojih žrtva veruje da je bespomoćna. Mnogi su zatvorenici koncentracionih logora umrli zbog osećaja bespomoćnosti. Govoreno im je, a i bili su ubeđeni, da okruženje, na primer čuvari, imaju apsolutnu vlast nad njima. Bruno Bettleheim, psiholog koji je preživeo zatvoreništvo fašističkog logora smrti, kaže da su zatvorenici postajali `hodajući leševi` onog trenutka kada bi odustali od pokušaja da utiču na ono sto im se dešava. I zato, Slava nam.

Vladan Anćufejev