Hrana kao šifra

Oduvek sam volela da kuvam. Kao dete, igrala sam se napolju sa sestrom pravljenja pita od blata, sarmica od peska, kolača sa kamenčićima. Kako sam odrastala sa sve većom pažnjom posmatrala sam šta su radile moje prabaka i baka i šta radi moja mama danas. Prabaka bi iz svog dvorišta brala papriku, luk, kupus ili kakvo sočno zelenilo koje bi se u ekspres loncu sporo kuvalo sa dobrim komadima teletine i prasetine. Onda bi ga, nakon kuvanja, servirala u beli servis sa purpurnim ružama, postavila pun sto tanjira, čaša i svežeg hleba, a bilo je tu i tacnice za mace. Iz kuhinje bi svirao stari tranzistor i to prefinjen glas Ljiljane Petrović i pesma o bikiniju sa žutim tačkicama, a iz belog servisa bi se širio miris domaćeg kupusa sa flekicama. Volela sam taj miris, te tačkice i flekice.

Namerno sam napravila ovaj uvod kako bismo se svi na tren vratili u prošlost i ponovo osetili miris dobre kuhinje. Moj sagovornik, Zoran Ristanović je takođe deo ove priče iz davnina, ali tada nije mogao ni da nasluti da će postati jedan od kreatora dobre hrane.

1. Zorane, recite nam nešto o sebi, gde ste rođeni, odrasli, koje ste škole završili i čime se sada bavite?

Rođen sam u Čačku, u centru grada. Odrastao sam na ulici. U retkim situacijama imao sam dodir sa selom, povremeno samo kao dete. Ali uvek sam maštao o prirodnim stvarima. I u danima kada sam sedeo po baštama gradskih kafića osetio sam da ima nešto lepše, jednostavno život mi nije bio ispunjen, a asfalt i ulica su davale jednu dozu sivila u meni i težnju ka prirodi. Onda sam odlučio da diskoteke i kafiće zamenim prirodom, vratio sam se na očevinu, sredio kuću, imanje i to 6.oktobra  2000. godine. Nisam naseo na priču o lepom obećavajućem životu, već sam stvari pratio onako sa strane. Tada sam imao 25 godina i odlučio da sve to zamenim prirodom i to na pet kilometara od centra Čačka. Tu sam zasnovao porodicu, dobio troje dece u želji da oni odrastaju zdravo, na čistom vazduhu, na čistoj vodi, u prirodi, na zdravoj hrani. Tu sam napravio jedno prelepo igralište za svu decu iz kraja, koje uopšte ne liči na seosku livadicu, pa se i turisti mogu odmarati tu. Bavim se dekoracijom enterijera i termoizolacijom, i to vrlo uspešno, a hobi o zdravoj hrani i mala proizvodnja koja je bila u početku, porasla je u veliki posao od 1,5 hektar organske proizvodnje.

Igralište za decu

2. Šta Vas je privuklo ovakvom načinu života i čemu težite pri svom izboru?

Težnja je zdrava i srećna nacija, a jedino pravo bogatstvo je dečiji osmeh. Sve ostalo je sporedno.

3. Da li su Vaši korisnici zadovoljni Vašim proizvodima? Da li Vam je kritika sklona?

Moji korisnici su izuzetno zadovoljni i više nego što sam očekivao. Nije mi cilj da idem na kvantitet, već obraćam pažnju na kvalitet. Potražnju imam pet puta veću od proizvodnje, ali ostavljam prostor i drugima da se ovim bave. Meni je dovoljno i ovoliko, a kritike rado prihvatam. O njima ćemo kada ih bude bilo.

4. Šta mislite o podeli mišljenja da je hrana strateško oružje ili lek koji život znači? I da li je moguće provući paralelu izmedju ta dva dijametralna suprotna mišljenja?

Hrana je vekovima uticala na istoriju čovečanstva, na veru, na ratove, na život i smrt. Uzmimo samo vestački izazvane gladi na Balkanu i pogledajmo vekovima unazad šta se sve radilo na ovim prostorima. Evo na primer, da bi se promenila vera Srba u Islam to je rađeno izgladnjivanjem i povlasticama. Ratovi su se vodili i dan danas se vode oko hrane. Smatram da cilj, i ono namerno i lukavo ratovanje, od strane velikih svetskih centara je da se čovek ne uništi, već da se čoveku omogući što duži a što bolesniji život. To sam skoro pročitao u jednom američkom časopisu i mislim da je vreme da se probudimo.

Zoran sa počasnim konzulom u Peruu Mirkom Radovicem, koji je zajedno sa dijasporom iz Latinske Amerike donirao sredstva za motokultivator

5. Ne čini li Vam se da je sposobnost razumevanja za pojam „zdrava hrana“ gotovo isto toliko težak kao i sposobnost stvaranja te hrane?

 Mislim da ljudi i dalje ne shvataju, ne zato što neće već ne razumeju, koliko je teško stvoriti zdravu hranu. U svakoj zemlji sveta postoje subvencije za proizvodnju hrane, a posebno subvencije za organske proizvođače. Kod nas je to suprotno - od države imam 0,0 dinara, a najneverovatnije je to što ja za svako pitanje u pismenoj formi koje uputim Ministarstvu poljoprivrede moram da platim 800 din. I to je tuga.

6. Nikad se toliko, kao u poslednjih deset godina, nije govorilo o štetnosti hrane. Da li je to nepoverenje u proizvođače hrane ili izraz krajnje racionalizacije odnosa prema samoj hrani?

Nikada se toliko nije trovalo kao u poslednjih 10 godina. Zato i vlada veliki haos. Ali, nažalost veliki centri moći i zagovornici GMO i pesticida namerno prećutkuju tu temu, pa i doktori, koji su školovani, skreću vam pažnju na neke treće stvari i gotovo nikad ne govore o hrani. Hrana je puna otrova i hemije, a kontrole nema ni sa jedne strane.

7. Recite nam kako Vi gledate na borbu novih GMO generacija u prehrambenoj industriji?

GMO hrana je opasnost po čovecanstvo. Ona se nalazi pod rednim brojem jedan. Štetnija je od bilo kog oružja, a svaki dan nam je u rukama i stomaku. Da je to dobro države bi se borile i tražile da dobiju to seme i tu hranu, ali nasuprot tome države se bore protiv toga. Velike propagande se vrše, veliki novac je u pitanju, savest moćnika ne postoji a kapital im je i moral i savest. Jednostavno sa tim oružjem će vladati narodom, kao jednim zalutalim stadom. A ako mene budete pitali, svakome mogu da pokažem da se na prirodan način može dobiti i bolji i veći proizvod od GMO i to bez ijednog pesticida.

8. Masovni mediji, posebno internet i televizija, svakodnevno serviraju informacije o tzv. novoj hrani, ne mislite li da postoji jedna vrsta diktature, s obzirom da je ta hrana jeftinija od ove koju Vi proizvodite?

Teror se vrši masovno i svakodnevno, i javno i tajno. Jednostavno mi nismo neka nova vrsta ljudi na planeti da bi nam se servirala nova vrsta hrane. Ni biološki ni genetski mi ne možemo i ne smemo to prihvatiti.

9. Kakva su iskustva Vas kao proizvođača organske hrane o mestu prodaje hrane na javnim mestima i, uopšte, o saradnji proizvođača i prodavaca?

Organska hrana zahteva poseban prostor u marketima ili na pijacama. Ni država ni gradovi (lokalne samouprave) nemare za tim, to njih ne interesuje. Oni se bore za sebe i korumpirani su da provuku GMO ili nekontrolisano prskanje - zamislite samo da povrće koje je u prodaji prska se obavezno deset puta, a voće i do dvadeset puta godišnje - a što je najgore ubeđuju narod da to nije štetno. Što se tiče kupaca najzadovoljniji su oni koji dođu i kupe, jer oni nemare da li je to zdravo ili ne. Nažalost, legalna mesta za prodaju organske hrane ne postoje osim u specijalizovanim radnjama, a ja je neću otvoriti za sada jer ne želim državi da plaćam porez od 25% i na taj način da se pridružim većini. Umesto toga bilo bi lepo da država podrži takve proizvođače u vidu subvencije. Ali, pošto, država ne postoji između proizvođača i prodavca to me na kraju krajeva i čini srećnim, jer mogu neometano da radim i stvaram.

10. Ako je u vinu istina, šta je u hrani?

Ako je u vinu istina, u zdravoj organskoj hrani je naše zdravlje, sreca i naši životi.

Louis Vest

Ana Berbakov