Između dve kuge

Više je nego očigledno da ova tvorevina, kako god je imenovali, puca po svim šavovima i topi se kao margarin u rerni. Ukoliko se nešto krupno hitno ne preduzme, u skorije vreme nas više neće biti. Tek tu i tamo stidljivo se oglasi neki pojedinac ili udruženje humanista insistirajući na borbi protiv „bele kuge“ koja nas bukvalno kosi. Kako, zašto i zbog čega onda podsticati ljude na parenje i razmnožavanje dok se ne reši problem one druge, političke kuge koja je prvi uslov da se započne normalan i organizovan život?

Ovo vreme je karakteristično i po odsustvu mnogih normi ponašanja i zakonitosti koje smo smatrali bezuslovnim principima egzistencije na kojima počiva humana zajednica. Nažalost, to je osnovno obeležje ovog veka koji bi, po mnogo čemu, trebalo da bude maksimum civilizacijskog napretka. Ali ono što je najtragičnije jeste očigledni raspad porodice kao nosioca zajedništva naroda i čovečanstva.To je naročito izraženo kod „malih naroda“ koji u sveprisutnom kapitalizmu gotovo da i nemaju ništa drugo osim svog nacionalnog identiteta. Sve to је, u svom najgorem izdanju, prisutno u Srbiji koja se već decenijama suočava sa padom nataliteta poznatim pod zastrašujućim nazivom – „bela kuga“.

U takvim okolnostima porodice sa više dece trebalo bi da predstavljaju svetle primere na koje nam valja ukazivati, i slediti ih. Međutim, stvar je sasvim obrnuta, pa se na ove porodice gleda sa nerazumevanjem, a neretko se one izvrgavaju i nekoj vrsti poruge. Sve to je dovelo dotle da se, u takozvanim građanskim porodicama, one sa više od troje dece mogu izbrojati na prste. A potreba za omasovljavanjem, svesno ili nesvesno, kao da je prepuštena onim slojevima stanovništva koji se „stručno“ definišu kao – sirotinja. Ili, još gore, onima koji svoje reproduktivne sposobnosti i kapacitete nisu u stanju da kontrolišu iz više razloga u koje spadaju: nedovoljno poznavanje anatomije, tajne začeća, neprosvećenost, alkoholizam i ostale psihičke bolesti, sujeverje, neka vrsta patriotizma, inat, nasleđe i mnogi drugi.

To što ovaj narod i njegovi zvaničnici nemaju razumevanja za ovakve slučajeve, najbolja je potvrda tragične situacije u kojoj se nalazimo, a u kojoj se prenaglašeno tolerantan odnos prema kućnim ljubimcima tretira kao najviši stupanj humanizma, dok se prenaglašeno izražena potreba za umnožavanjem svojih gena i uzgojem brojnih potomaka smatra maltene psihičkom devijacijom.

Žena koja  je uspela da sačuva mentalni sklop, da ostane psihički zdrava, fizički sposobna, plodna, zaljubljena, da bude uspešna u svojoj profesiji i da odgaja decu – svakako da predstavlja redak primer savremene srpske majke i žene uopšte. I baš zato, a za dobrobit ovog naroda, trebalo bi da sve vreme bude pred očima svih nas. Jer, majka ima mnogo više razloga da bude zabrinuta za sudbinu nacije i države od onih koje to nisu. Ali rađati decu ovde je više nego ludost. I zato je potreban suštinski preokret u svemu.

Samo mi nije jasno zašto se pojedinci, samoetiketirani kao „demokrate“, boje pomena reči „revolucija“ kao nečeg blasfemičnog, krvavog, anarhističkog i neprimerenog našem „demokratskom“ uređenju? U skladu sа tim oni se zalažu za dijalog, demokratske principe, izbore, tra-la-la. Demokratija, u izvornom značenju, trebalo bi da podrazumeva dijalog razumnih ljudi. To je prvi uslov kojeg ovde nema, čak bi se moglo reći ni na jednoj strani, nažalost. Dakle, trebalo bi prvo doći do razuma, osvešćenja o tome šta nam je nacionalni interes i suživot u zajedničkoj nam domovini po meri čoveka. Posle toga relativno je nebitno ko je na vlasti. A to se ne može u rukavicama i šaputanjem na jastuku otrgnutima od razuma. To se može jedino potpunim preokretom u pristupu postojećim okolnostima i individuama koje nam stvarnost zagađuju, kako god to da nazovemo. I ne bi trebalo zaboraviti da je i seksualna revolucija ipak bila revolucija. Život primeren čoveku nema cenu niti zazor od bilo kakve etikete, on je iznad svega. Dok to ne shvatimo, bićemo samo duhovni i fizički bogalji –štićenici najgorih među nama pod čije prozore pljuckaju salonski političari koji su pojam demokratije sasvim pogrešno shvatili, i još ga krivotvorili za lične ciljeve. Uostalom, sa bezumnicima nema razgovora, bezumnici se hospitalizuju da bi umni mogli da traju, budući da je um najveće dostignuće u svetu koji naslućujemo. Okrenemo li se oko sebe, shvatićemo da smo samo žrtve bezumlja i ništa više, a to nije ni malo ni bezazleno – to je poražavajuće.

Ivan Rajović