Je li grad selo?

U poslednje vreme svedoci smo, blago rečeno, mešanja grada i sela. Ne, ne mislim pritom na teritorijalno izmeštavanje sela u ogradove i obnuto, zaboga! Znate ono, došlo do neke tektonske promene, pa se pokrenula i pomerila sela i gradovi, počela proklizavati i zauzimati jedni drugima mesta. Ma ne! Mislim na to da u selu više nema seljaka, a u gradovima nema građana. Čast malobrojnim izuzecima.

Šta je uzrok ovakvom st(r)anju? Uzrok je ona dobra stara „trbuhom za kruhom“. Nažalost. Pošto se svi bore za to da, na bilo koji način, steknu materijalna dobra za, kako kažu, goli život, a ne prežderavanje, „lete“ tamo-amo da zarade ovu telesnu hranu, pa često zaborave na jednu bitnu činjenicu – napustili su ognjišta! Napustili su sve izvorno i istinski vredno.

Seljaci, koji su do pre neki dan orali, okopavali njivu, čuvali stoku, danas rade u visokim državnim institucijama Bosne i Hercegovine. Protiv seljaka, koji na pošten način, trudom, radom, velikim zalaganjem, čuvanjem ognjišta zarađuju za život, ne da nemam ništa protiv, nego im se divim. To su divni ljudi, tradicionalno odgojeni, naučeni da budu požrtvovani za porodicu. Ali kada dođu u gradove, pa motiku zamene perom i pisaljkom, Boga mi, imam protiv. Imam protiv, jer ne želim da mi u zdravstvenoj knjižici piše Slađana Golijan. Hoću i imam pravo da se prezivam onako kako se prezivam. Barem toliko. Imam protiv, jer ne želim da mi se menja matični broj, da mi u rodnom listu nisu ispravni podaci i sl. Takvih grešaka i pogrešaka je bezbroj, i naizgled, to sve deluje naivno i bezazleno.

Dođete na bilo koji šalter bilo koje visoke državne institucije (a što su visoke, halal im bilo!), a onde vas dočekaju rogobatne tete koje piju kafu i kažu da su na pauzi, a radno vreme uveliko u toku. Dobro. Pretrpite nekako njihove neartikulisane glasove i grozne naglaske, i to što govore „doli, gori, odanden, odavlen“ itd. (Bože me sačuvaj!). Pretrpite i grohotna smejanja i cirkusijade. Ali kako da pretrpite seljačku bahatost, drskost, nepoštovanje stranke, zavlačenje u privatni život, tračeve, birtijske priče...? To su nam današnji pravnici, ekonomisti, političari, koji su pravo iz blatnjavih gumenih čizama šljegli na asfalt, a potom i u poslovne prostore visokih, moderno uređenih, ustakljenih zgradurina. Na putu od sela do grada, negde im se, nekim čudom, kažu, zagubila fakultetska diploma. Pa dabome, lako je da se zagubi ono što nikada nije ni postojalo.

S druge strane, školovani, mladi, perspektivni ljudi, s magistarskim i doktorskim diplomama, iz dana u dan napuštaju gradove i odlaze u sela da obrađuju njive, beru šljive, višnje, trešnje, jabuke i skupljaju pečurke. Oni uspešniji nešto i prodaju, pored toga što se, eto, nekako prehranjuju. Fakultetska diploma im stoji u ladici, čekajući na „malo bolje sutra“. Takvo sutra nikako da osvane. Zadivljujuće je to što ovi mladi ljudi, a Boga mi, ništa manje ni penzionisani direktori ili npr. lekari, bez poniženja i srama, čak entuzijastično, prihvataju ovakav način života. U suprotnom, zna se, svakom grob za se!

Bilo bi lepo da gradovi ponovo budu gradovi, a sela ponovo sela. Jer, znate, oduvek se znalo da se kruške i jabuke ne mešaju. Tačnije, mogu se one mešati, ali u tom slučaju nastaje haos. E, tako nam je danas. Budake i motike zamenjene aktovkama i kravatama – ne ide. Svako treba da bude tamo gde mu je mesto, a ne tamo gde misli da mu je mesto. Mišljenje nas je i dovelo dovde gde smo sada – nigde. Kombinujući sela i gradove, izgradili smo čardak ni na nebu ni na zemlji, koji ne bi ni dragi Bog smestio tamo gde treba. A taj čardak zove se Balkan. Takav bućkuriš mešanja seljaka i građana ne može se nazvati nikako drugačije do balkanski lonac svega i svačega. Ako se iz njega izvuče jedan pravi, autentični seljak i jedan pravi, autentični građanin – uspeli smo – čardak ćemo spustiti na zemlju. Ako ne, propali smo i dozvolili da čardak odleprša u nepovrat – u nebo. A možda je tako i najbolje, jer samo je nebo sigurno.

Slađana Golijanin