Kad diskriminisani diskriminišu

Vraćajući se iz grada, pre par nedelja, na autobuskom stajalištu primetio sam čoveka romske nacionalnosti sa detetom od, čini mi se, dve-tri godine. Skromno obučeni, u pohabanoj odeći, smrzavali su se, čekajući autobus. Nešto u detetovom tužnom, ali nadasve pametnom pogledu, ostavilo je na mene gorak utisak. Sve vreme ga je otac ljubio u glavu. U jednom trenutku, dete je, izgleda, poželelo nešto iz obližnje pekare. Otac ga je podigao u naručje, ušli su u pekaru, ali su izašli praznih ruku. Međutim, posle par minuta, prodavac u pekari je izašao i pružio detetu nekakav sendvič. Ubrzo nakon toga, naišao je autobus, oni su otišli, a meni su počele da naviru misli.

Setio sam se svih onih diskriminatorskih izjava, fraza, stereotipa, ne samo o Romima, već i svim drugima, koje većinski deo stanovništva tretira kao građane drugog reda. Zapravo, to je otvorilo moju staru dilemu, kako neko ko je diskriminisan, može biti i sam diskriminator. Dug period ekonomske krize, uzeo je danak, ne samo na materijalnom planu, već uveliko uzima i naš ljudski lik. Postali smo potpuno neosetljivi na patnje slabijih, ugroženih, diskriminisanih...mada ima i retkih svetlih primera.

Poslednjih godina skoro svakodnevno se može čuti: ’’Ma, ćuti, Cigani imaju više prava od nas normalnih!’’ Na tako mnogo nivoa je ova rečenica pogrešna, opasna i štetna. Što je najporaznije, najviše dolazi od ljudi koje sistem već decenijama diskriminiše. Najpre, ovde se sugeriše da Romi i nemaju status ličnosti, da nemaju šta da traže u sferi javnog i da se bore za bilo kakva prava, jer je unapred određeno (ne znamo samo čime!), da su oni inferiorna bića. Druga stvar, koja se želi ustanoviti, je da su oni sami isključivi krivci za svoj socio-ekonomski status. I treće, da kao takvi, treba da budu izolovani od ostatka društva.

Kroz ovu diskriminatorsku rečenicu, provejava stav da Romi ruše nekakav već ustaljeni, tradicionalni i nepromenljivi poredak, koji uživa većinsku podršku, te je i biti u blizini Roma, neoprostiv greh. Slicno, kao i u mnogim dekadentnim i duboko konzervativnim društvima, Romi se vide kao strano telo, koje ugrožava normalni razvitak društva, a njihove ’’privilegije’’, kao diskriminacija većine. Usudiću se reći, nešto slično kao Jevreji u nacističkoj Nemačkoj ili crnci u SAD.

Zaista, ne znam, kako dete sa početka priče, i more njemu sličnih, može ikome da uruši sistem vrednosti i ugrozi mu bilo kakvo pravo! Već skoro tri decenije, mi pričamo kako nas svet diskriminiše, kako nam narušava slobodu i kako nam ne dozvoljava da se razvijamo po sopstvenim vrednosnim kriterijumima. A šta mi činimo u odnosu na Rome? To isto, samo još gore, jer su oni deo nas i zajednice u kojoj živimo. Posle se pitamo zašto Romi odbijaju integraciju. Odbijaju je baš zbog i dalje prisutnog visokog stepena netolerancije i mržnje prema njima, koju prenose vaspitavajući nove naraštaje. Za većinu, oni su i dalje prljavi, lopovi, lažovi...koji samo znaju da lutaju i pevaju. Sramota je da nam deca u školskim klupama sede pored Roma, ustajemo sa sedišta autobusa ako Rom sedne pored nas, dižu se pobune i demonstracije, kada treba da se sagradi humano naselje za Rome... Mislimo li da su oni toliko glupi da ne vide te očigledne stvari, kako ih većina tretira i potcenjuje!?

Mi, većina, koji smo prošli bombardovanje, sankcije, gnusne laži o nama kao naciji i državi u kojoj živimo...koje na domaćem terenu diskriminišu kao radnike, tretiraju kao prostu radnu snagu, roblje bez ikakvih prava...kojima ukidaju pravo na rad, obrazovanje, na lečenje...mi se odnosimo prema našim sunarodnicima na isti diskriminatorski način. I mnogi i dalje vide u Romima jedan od glavnih društvenih problema, a ne sistem, koji nas sve zejedno diskriminiše.

Oduvek sam se grozio ljudi čija je verovanja lako poljuljati i koji uvek traže neprijatelja, kako bi potvrdili ispravnost svojeg stava. Zapravo, to je tip ljudi, koji u različitosti vidi smetnju. Njima je potrebna monolitnost, jer jedino tako mogu da funkcionišu. Njihov svet se ruši pred drugačijim, pred novim. Nespremni su da upoznaju drugog na osnovu ličnog iskustva i znanja, da ga gledaju kroz ime i prezime i ono što stoji iza toga. To je ujedno i opšti problem današnjice u kojem kolektivitet i dalje dominira nad individualnim. Time oni nesvesno i idu na ruku sistemu, koji podstiče predrasude i stereotipe – sada je pomodno govoriti o vrednim i marljivim Nemcima i lenjim i neproduktivnim Grcima.

Racionalan čovek će se zapitati, ko i na osnovu čega određuje šta je normalno, a šta nije. Legitimno društvo počiva na pristanku svih, a ne samo jednog njegovog dela. Legitimno društvo dopušta slobodan razvoj svih njegovih delova i pojedinaca. Samo tako se postiže čovečan i moralan poredak.

Iako sam ateista, navešću primer jednog književnog lika, sveštenika – monsinjora Bjenvjenija, iz romana ’’Jadnici’’, Viktora Igoa. On je učinio neobičnu stvar za jednog klerikalca – slagavši vlast, pružio je šansu Žanu Valžanu da postane bolji čovek. Ako pojedinu decu od malih nogu tretiramo kao niža bića, ako im ne pružimo šansu, onda se nemojmo isčuđavati nad njihovim kasnijim postupcima, jer mi smo samo ono što društvo napravi od nas. 

Mi treba da odbacimo vlast i sistem i pružimo Romima i svim diskriminisanima i ugroženima, šansu da budu ravnopravni deo zajednice. Da ih moralnim primerom oslobodimo okova u kojima žive, jer, izmeniću malo popularni ulični grafit ’’Ne jebu vas Romi, već kapitalizam!’’

Igor Maksimović