Kako sam postao idiot

Dođe to tako, iznenada, kako valjda i dolazi svako pravo prosvetljenje u budističkom, a ne ovom odomaćenom SPCovskom smislu. “Tras”, pravo u glavu, do srži mozga i dalje kroz kičmenu moždinu dok se i poslednja dlaka, što stidna, a što sve one druge za masovnu propagandu, ne ukruti i nadigne od neke onespokojavajuće, gotovo mrtvačke zebnje. Panika!

“Koji si ti idiot!” govore mi optužujući rođene oči koje su sve gledale, ali ovo još ne videše, Vujadina mi starog i đevojčeta napupelog. Ne mogu da verujem. Nešto bi u meni da se pobuni, da protestuje kao Verbićevi prosvetari, kao rudari Resavice, kao nadrkani seljaci… ali odustajem. “Gde ima dima….” kenjam kao foka u sebi svestan kako me taj crv sumnje glođe iznutra kao jebeni, modifikovani MMF pipak. Nikada nisam bio pička, bar mislim da nisam. U stanju da uvek kažem i napišem šta mislim, pa i više od toga, u beskompromisnoj borbi za prave vrednosti (šta god to značilo) u svemu što je trebalo da ide ka životu primerenom čoveku, sve do otvorenog golorukog jurišanja na kordone i ostale kurtone koji su nas vodili ka ovome što proživljavamo danas. I otkud sad najednom taj panični strah i pored uverenja da ništa ne traje večno i da će i ovo sranje da prođe, da će i nama konačno da svane i tra, la la..? Čitav svoj život sam proveo saobražavajući svoje misli i dela sa idejama najvećih mislilaca i teoretičara da bih najednom spoznao kako je sve to samo pičkin dim u epohi u kojoj plamen ludila i smog obmane zahvataju sve pore zajedničke nam domovine.

“Dobro, možda si puk’o, nije to ništa neobično, sada i ovde”, šapuće mi neki smoran glas, kao da dolazi iz kabineta prvog čoveka ove tvorevine. I opet dilema. Zaista, kako je moguće da ja, i pored ulaganja nadčovečanskih napora ove kreature koja je od mene preostala u ovoj vučjoj jazbini, ne uspevam da vidim sve te impresivne rezultate, te epohalne svinjske farme, te ingeniozne fabrike sa po dvesta od sreće raspamećenih novih šljakera, tu lepotu i raskoš koji se svuda oko nas šire, uzdižu i materijalizuju, te Beograde na vodi, nebu i u pizdi materinoj,  te penzije koje bujaju i plate koje rastu, tu sreću na licima građanki i građana koji znaju ko je najbolji i sve drugo što bi trebalo da znaju. Trudim se, ali ne ide. Jebiga! Sve što vidim je totalno rasulo, jad beda, očaj i sveopšta katastrofa koja se nad nama nadvija kao njihalo strave ili krilo usranog goluba gaćana ( u mekanoj varijanti). Život bez smisla, diktatura medija i njihovih nalogodavaca, odliv mozgova,, proliv bizgova i apsolutizam bezmozgova sve je ( ili bar najupečatljivije) što moj pesnički pogled može da vidi. Ničeg lepog na vidiku. Ni jedne pozitivne misli i pored brda citata najviđenijih mudraca, smeštenih negde u izbledeloj sivoj masi mog negdašnjeg mozga.

Sa ove tačke gledišta, iz ove žablje perspektive, sve je bilo greška, reklo bi se. Kad se dođe u poziciju da najgori odlučuju o tvojoj sudbini, nema te velike misli, tog stiha niti humanističke ideje koja te može izvaditi iz govana. Jer u govnima govnari najbolje plivaju i rone, a sve ostalo je samo balast bez mehanizama da pluta. I sve se to spozna u trenutku kad postane kasno da se bilo šta učini za sopstveni i opšti spas jer većina, kao u stanju kolektivne opijenosti, ne želi da se suoči sa pravim stanjem stvari, a krik jedinke je ravan učinku prdeža u kotlarnici.

I šta preostaje čoveku osim da ode kud bilo ili da se pomiri sa sudbinom, da prihvati postojeće stanje svestan da je zlo ipak pobedilo dobro, da su najgori nadmudrili mudrace, da je šljam doakao čestitosti i da je sve otišlo u tri lepe. Da je sve čemu smo se učili, ubeđeni da izrastamo u grandiozne pojave novog očovečenog sveta, samo obmana koja se raspala kao sapunski mehur pred naletom do sada neopisive prostote. I nije me strah što me je strah. Naprotiv. Čak mislim da bi svako, ko još ima iole mozga, a ostao je ovde, trebalo da oseća užasan strah u suočenju sa svakodnevicom, sa onima koji je kreiraju i sa onim što dolazi. Jer, koliko god delovalo pičkasto, racionalni strah je prirodna reakcija pred naletom zla i najbolji pokretač svega neophodnog u čoveku što je potrebno da se zlu stane na put. U protivnom, koliko sutra, bićemo prinuđeni da pogledamo istini u zverske oči i zaključimo da smo svi mi idioti koji su zaslužili baš ono što imaju, pod uslovom da količina idiotizma po glavi stanovnika bude dovoljna za jedan takav rezime i pored toga što se sa svih ekrana, displejeva i zvučnika oko nas čuje kako je sve impresivno, nenadmašno, genijalno, spektakularno, istorijsko i nenadjebivo. Ili, dobro, neka ja ostanem jedan jedini idiot koji je to prvi  javno priznao i obelodanio.

Ivan Rajović