Klatno sata vozi svoj put

Bunt, nezadovoljstvo, kritika aktuelne vlasti, njihove nesposobnosti, totalitarizma... To je ono o čemu svi mi pišemo. I dobro je da što više pišemo, ukazujemo, protestujemo... To je, trenutno, naše jedino oružje. Ali, koliko dugo možemo ovako da se iscrpljujemo, a da se ništa na bolje ne promeni? Jer, u svaku reč unosimo emociju, ogorčenost, gnev, pa, ako ćemo pošteno - i strah!

Strah od budućnosti koja nam se nameće. Strah od vremena koje nam prolazi. Strah od torture. Strah od primitivizma, devalvacije svega vrednog, gubljenja identiteta...

Aktuelna vlast je sve nervoznija. To je očigledno. Jedan čovek je država, jedan čovek je sistem, jedan čovek je kadija, što sudi i tuži. Pijuni oko njega samo sprovode njegovu volju. Na svoj neuki, isrivljeni, često, pokvareni način. Umišljeni i ničim zaslužni za visoke funkcije. Stručnjaci koji paradiraju u skupoj garderobi, idu na skupa putovanja, jedu skupu hranu o našem trošku i sve nas jeftino prodaju, dok i poslednji kamen ne rasprodaju.

Ne znam, možda oni misle da će i kad sve prodaju za njih biti opet ista mesta dostupna?! Moguće! Jer, ti mali, prevrtljivi, ljigavi pijuni, znaju svakom gospodaru da budu sluge. I znaju to da naplate.

Nedavno sam bila svedok jednog totalitarističkog sprovođenja volje velikog vođe.

Mesto radnje je varošica u Vojvodini. Najveća stranka u zemlji pre pola godine tamo je izgubila vlast, jer su se neki njeni članovi odmetnuli. Izvikivali su parole da žele sami da brinu o razvoju svoje opštine, da žele jednu građansku vlast, a u suštini, samo su želeli vlast bez kontrole odozgo. Naravno da to nije moglo da funkcioniše. Nema tog pojedinca, niti grupice koja može protiv države! Država, koja je personalizovana kroz jednu partiju (ili koaliciju) ima te neke sisteme kojima će naterati neposlušne da slušaju. Kad pojedinac ili grupica neće da sluša, ima tih momaka u crnim džipovima koji dođu, šetaju danima, demonstriraju svoju moć, tu i tamo nekog pozovu, šapnu mu neke reči upozorenja i čekaju... Država ima i svoje vojnike partije koji se pojave u kritičnom momentu, izgledaju uglađeno, pristojno i uz uljudan, ali hladan osmeh, zaprete tužbom ako ih fotografišete. Jer, oni su tu, ali i nisu tu! Ne smeš da pokažeš da ih vidiš. Oni su tu kao duhovi, aveti koje prate momci iz džipova. Šetaju, posmatraju, unose nemir i onako bezobrazno naivno pitaju te: čemu tolika nervoza?

Nisu te momke u džipovima izmislili ovi sada! Ne, njih su izmislili „žuti“- reče mi jedna koleginica neki dan. Samo, „žuti“ su imali više manira, mora im se priznati. Umeli su čak i da zastraše na suptilniji način. Uglavnom tokom izborne kampanje ili na sam dan izbora. Potom se više nisu koristili momcima u džipovima. Sada se više ne zna kad će se oni pojaviti. Ne znaš kad će ti zazvoniti telefon sa skrivenog broja, ili stići poruka tipa: šta to radiš?

Jasno je kao dan da su oni od pre isti ovi i danas, samo se premeštaju sa leve na desnu stranu . Kao klatno sata. Otkucavaju nam vreme  dok u tom zamahu njihovih predomišljanja ostaje težak zadah nečoveštva, neprincipijelnosti,  truleži.

I što vreme više izmiče, sve je jači strah. Vlast je u strahu da će izgubiti tron, pa zastrašivanjem  pokušava da se održi po svaku cenu.

Momci u džipovima, uglađeni politički pijunčići, veliki vođa koja bi silom da izmami simpatije i empatiju, duhovne seljačine koje svoje guzice uvlače u skupu garderobu, primitivci koji bi da preko noći postanu akademici... jeftini birači koji se kupuju i za obećanja (još uvek, verovali ili ne ) i mi koji pišemo, pričamo, šerujemo, lajkujemo... Jedni druge dok klatno sata neumitno vozi svoj put kroz vreme.

Ili vreme ne postoji, što reče Ajnštajn!? U Srbiji ono i jeste negde zamrznuto!

Možda nas to spasi? 

Violeta Živkov