Ko sam ja da spasavam svet!?

Gledam život kako prolazi mimo mene i znam da bi se trebalo odupreti tome, da bi trebalo naplatiti sve izgubljene trenutke, raskrstiti sa zabludama koje su mi nametnute ili sam ih sam stvorio u nameri da ulepšam ono što se ulepšati ne da. 

„Prestroj se“, naredim sebi, „nađi sebe u svetu koji ni izbliza nije onakav kakav bi trebalo da bude po tvojim nazorima.“ 

Gledam, a znam da neću učiniti ništa. Znam da je sve tako zato što sam ja takav, zato što je svet takav, zato što je sve onako kako jeste pa makar i da ništa ne valja (kao što ne valja), pa makar da sve propadne (kao što će propasti), bez obzira na to što još jedan očajnik besomučno ponavlja: „Ma, dokle više da vam govorim?“ Ali niko ga ne sluša, niti ga vidi u životu po novim merilima, u rogu iz kojeg mrak ističe da se na svetlu pogledamo oči u oči i zanemimo suočeni s onim što jesmo. 
Sve ovo što danas imamo najbolji je dokaz da se ljudi zapravo rađaju formirani i da je život samo lagano umiranje još od prvog dana, da se ništa ne saznaje, da sve znamo i da samo otkrivamo ono što nam je potrebno. 
Oni koji imaju svoje finansijere, svoje lobije, tajna udruženja, sataniste, sadiste, centre moći, onaniste, vladine i nevladine organizacije, žene u crnom, ljude u belom, anarhiste, fašiste… Oni iza kojih stoji bilo ko sa zajedničkim interesom, mnogo toga su u stanju da urade i uglavnom uspevaju u svemu. 
Oni iza kojih ne stoji niko, ostaju nezapaženi, bez mogućnosti da saopšte svetu svoju ideju, da ostave trag o postojanju. 
Biće da svetu više i nije potreban nikakav napredak, nikakav novi glas razuma koji će ga poremetiti u svom zahuktalom hodu ka sopstvenom kraju. 
I ko sam ja da spasavam svet dok invalidi onanišu u kolicima umesto da zveckaju ordenjem na lakiranim štulama kao cirkuzani po dečjim selima, sirotištima i sabirnim centrima, a generali na svojim jahtama razmeštaju figure, kroje nove mape i posmatraju svoje ženke kako se mazno valjaju po palubama u pihtijastom predvečerju novog svetskog rata.

Ivan Rajović